Pripovetke / Branislav Nušić

8 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

их је било и врло добрих, али их нисмо могли извести. Тако, на пример, Поп Пера је предлагао да покојникова удовица купи једно огромно звоно цркви, које би се звоно звало „Јосиф Стојић“, те кад год би зазвонило свако би морао рећи: „То звони Јосиф Стојић“ и на тај би се начин покојникова слава проносила на вјеки вјеков. И тај би предлог могао бити прихваћен да га је само хтела и удовица усвојити, али она то није хтела, или с тога што би то звоно било врло скупо, или с тога можда што није желела да јој покојник и после смрти звони,

Тако исто Таса кафеџија предлагао је да грађанство приреди покојнику један банкет па је утврдио чак и јеловник за тај банкет, који би се, разуме се, у његовој гостиони приредио. Али се на тај предлог приговорило да је незгодно приређивати банкет мртвом човеку, у толико пре што покојник не би могао ни на здравице одговарати.

И док смо ми тако размишљали шта ћемо и како ћемо, дотле нас г. Риста, пређе жандармериски потпоручник а сада општински писар, претече све мудрошћу.

Господин Риста је, као бивши потпоручник, секретар пододбора „Стрељачке Дружине“. То друштво постоји код нас већ неколико година и од инвентара има једнога председника, једнога секретара и две пушке. Нема стрелишта, нема чланова, нема метака за пушке, нема ни вежби, али ипак зато свакој светковини у Србији то друштво ревносно шаље депеше: „Ми врли стрелци, који вежбамо своје око да би га ставили у службу отаџбини ит. д.“

У таквоме друштву дакле лако је било г. Ристи продрети са предлогом и имати већину за исти. На првој седници тога друштва која је одржана на улици, где су се случајно срели он и председник, изнесе г. Риста предлог: да „Стрељачка Дружина“ упише покојнога Јосифа Стојића за члана добротвора „Женскога Друштва“, са прилогом од педе-