Pripovetke / Branislav Nušić

ЛИСТИЋИ 211

Дакле, не видим зашто не бих написао приповетку. Немојте ме питати о чему. Писаћу о ономе о чему су писали сви моји књижевни преци ио чему ће писати сви моји књижевни потомци. „Писаћу приповетку о љубави.

Ево баш казаћу вам и садржину; зашто не, ја то не тајим:

Најпре ће се двоје заљубити. Она ће бити лепа а он лепушкаст, или баш обоје могу бити врло лепи. У почетку као неће знати једно за друго да се воле. Али одовуд одонуд, па се и то мора сазнати. Једно од њих двоје мораће то да каже, па сад већ ком падне у део. Елем, они ће се много пута састајати, или на игранци, или пред капијом, или ма где то било, и увек ће у тим приликама говорити којешта о љубави. Он ће при једном састанку узвикнути и ове речи:

— „Видиш ли како оне звезде дрхћу, управо тако дрхће моје срце кад сам далеко од тебе, а тако блистају моје очи кад сам крај тебе!“

Говориће још и многе друге ствари, али тек и то ће, између осталог, рећи. После, кадгод се растану, они ће стиснути једно другом руку.

И тако ће се та љубав развијати донекле, јер нећу смети да пустим да се баш много нагло развија. Знате, моја је нарав и иначе врло жива, па ако ствар не зауставим, ко зна на што би могло изаћи.

Е кад се тако донекле развије ствар, онда је то — средина приповетке, и сад је потребан какав чвор. Управо, то се у „Теорији прозе и поезије“ не зове „чвор,“ али у ствари то је чвор.

Но, дозволите, како би друкче љубав и могла бити материал за причу до ако је несрећнаг

Оно, несрећа може бити различитих, али оставите ви то мени да изаберем неку која је најужаснија; а изабраћу такву и уложићу сав труд да се баш сити наплачете.

Дакле, љубав је донекле лепо ишла и ствар