Pripovetke / Branislav Nušić

22 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

је могла лепо и да се сврши, хтели су да се узму, али — родитељи ни да чују за то. Њихови родитељи били су у завади и ни да чују. Ко ту све није ишао к њима и говорио и молио да не унесреће двоје младих, аја, родитељи ни да чују. И деца су преклињала, молила, плакала, љубила руке — аја, родитељи ни да чују.

Покушавана је ствар и посредством највешти· јих варошких проводаџика — аја, родитељи ни да чују, јер су они међусобно крвно завађени. _

Најпосле настали су за заљубљене тешки дани, они су хтели да се састану, па макар то било и на оном свету. Јест и на оном свету!

Ето видите, ту лежи тај чвор, и ту ћете ви сви који будете читали ову приповетку морати плакати, јер и ја сам, кад је будем писао, па се сетим онога света, мораћу плакати.

И једнога дана — разуме се: суморан дан, пали облаци и сунце се негде склонило. Природа сама мораће учествовати у свршетку ове приповетке. Ви знате да природа врло често учествује у приповеткама. Кад је, на пример, у приповеци неко весеље а оно „и само се небо осмејива“, кад се деси какво. убиство, а оно „и само се небо натмури“, и тако даље. Само је Богу, песнику и сценаристима на позорницама остављено да скидају и намештају облаке, сунце и друге васионске лекорације. Дакле, као што рекох, ја ћу употребити горњу декорацију.

Елем, суморно небо, пали облаци и сунце се склонило. Месец се помолио, тек колико да није шуто небо, јер звезда нема.

Они су се састали ван баштенске ограде, пали су једно другом у наручја и дуго, дуго су тако уздисали и љубили се, безбројно се љубили. Сад, ову сцену не смем много да продужим, јер, знате, дешава се ван баштенске ограде.

Најпосле она га кроз сузе запита:

— Јеси ли решен»

— Јесам! одговори јој он одважно.

Мали напитак... закрвављене очи... брзо ди-