Pripovetke / Branislav Nušić

24 Е БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

Ја сам већ био и написао горњу приповетку, — а то је баш било пред вече — и пун задовољства што сам један велики посао свршио, легнем мирно да спавам. Уједанпут кврцнуше врата на мојој тамници, и уђе — шта мислите — један ритер. Леп, као уписан. Дуге косе, широких плећа; мач му лупа о бедра а чизме трапају, без обзира што ја спавам.

Он седе на троножну столицу и пребаци мач преко колена.

— Познајете ли ме, господине» — отпоче разговор и скиде дебелу ритерску рукавицу.

— Не, сењоре, од свију ритера ја познајем само жандара број 134.

— Хм! хм! — учини он.

Пошто је још једанпут учинио „хм, хм!“, он отпоче овако:

— Ја сам Ромео. Ви и не можете тако брзо да ме познате, јер сте ме гледали на београдској позорници. Признајем, ту ме је тешко познати. Али, најпосле, то и не чини ништа. Главно је оно, рад чега сам код вас дошао.

— Даклег

— Господине, вама је познато да су мене убили, да сам ја мртавг

= Јесте, сењоре.

= Ох, господе! А да ли вам је уједно познато, да мене већ вековима убијају. То је чудновато, што су писци свију народа добили неки пик на мене и сваки позчији, мислећи ваљда да ме његов претходник није довољно премлатио, убија ме понова. Ах, сењоре, ја сам вам и трован и убијан и мачем и пушком, и дављен, и вешан, и ја већ не знам шта хоће више писци од мене.

= Па лепо, сењоре, шта хоћете ви сад од менег

— Шта хоћу» Хоћу да ме оставите једанпут на миру.

— Ја»

— Ви, ви, јер ето и ви сте намерни да ме убијете. |