Pripovetke / Branislav Nušić

ЛИСТИЋИ 27

сматрао је за дужност да се јави. ИМ мајка га и Јелена радо поздравише.

Он је и иначе увек седео на оној клупи на: завијутку, али је досада увек равнодушно посматрао пространу природу, која је са тог места имала. особито леп изглед, или је можда читао какве новине, или се ма чим другим забављао. Али од онога дана, откад се оно клупче докотрљало до његових ногу, скренуо је он који пут поглед и на ову стазу и тај се поглед чешће сретао са Јелениним погледом. Тај је поглед још једнако личио ономе, кад човек радо гледа свог познаника, или слику или какав предео.

Прошло је још много времена, и дани су били једнако лепи и на оној клупи под мирисавим багреном Јелена још једнако није изостајала да јутарњој лепоти дана који се рађа не одузме оно што: је својом лепотом додавала.

Једном, тако у јесен, деси се свадба некога професора зоологије, који се, да би окушао срећу, женио по трећи пут. Владимир (онај младић што је увек седео на клупи на завијутку дуге стазе). био је познаник професоров по првој жени, а Јеленина мајка нека нерођена тетка овој сад трећој жени.

Освануо је и весели дан свадбе професорове.

Кад су се срели на игранци беше обојема мило што ће се можда сад упознати. Он лако климну главом кад она пређе у игри крај њега, али оста закован у куту, одакле је посматрао играче и играчице.

Међутим парови су летели у ковитлац; играчи се знојили које од услуга, које од бескрајног играња; лепезе су се грациозно њихале у дражесним рукама играчица; на седиштима око салона седелесу мајке и тетке и, разуме се, оговарале или апотекаровог зета или мајорицу или секретаричину ћерку, а музика је цео тај живот зачињавала својим лепим, таласавим тоновима.

Игранка за мало застаде и музика огласи кадрил.