Pripovetke / Branislav Nušić

28 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ |.

Владимир погледа за један час по сали, пре-лете погледом све парове; прошврља очима по свима кутовима и спази Јелену крај матере, те учини

два три крупна корака преко сале и поклони се пред њом.

(Она се осмехну очима.

— Јесам ли толико срећан, госпођице»

= (О, молим! — климну она главом и пружи своју нежну ручицу.

Још је било рано да се отпочне. Парови су се гурали, уређивали, играчи се устумарали, музиканти удешавали инструменте и све је живо узаврело.

— Ми смо непознати познаници — проговори Владимир, водећи испод руке Јелену, па јој се престави, а и она њему.

— Бојао сам се нећу вас добити за ову игру.

— И ја сам се бојала узеће ме ко други проговори она, а лака јој румен удари у образе и учини јој се да је нешто много казала.

— Како, и ви сте се бојалиг — додаде он брзо.

Она ућута.

— Зар вам је заиста мило, што сам вас ја узео — настави Владимир нестрпљиво.

— Па... да... мени је увек... управо — прошапута она и прекиде.

— И бојали сте се да вас ко не узмег

— Та... — (О, кад бих ја то смео да тумачим онако како би ми то драго било — настави он са више

ватре и нестрпљења.

— А како би вама било драго да то тумачите» запита она наивно.

— Каког

=- Дар

У том огласи музика да се стане у редоре.

—- Јесте ли ви нашли ко ће с нама играти; -запита Јелена. -

— Јар... гле... да... ја сам на то сасвим и заботравио. — Па... немојте ни тражити.