Pripovetke / Branislav Nušić

ПОЛИТИЧКИ ПРОТИВНИК 1)

као да малаксавају купци“; а другог дана: „Пештанска пијаца малаксава ценама, као да опадају куцци“... Али дед, како ћеш трећег дана»

Огласе, ако је ко донео — добро, а ако није . ја онда оглашујем, Боже, како имам на продају „старе амове“, па „200 лит. црног вина“ па „чамова и растова јапија“ и тако даље, па „1000 комада ћерамида“, па опет „старе али глазиране амове“, и, ти Боже знај, шта ти још нисам оглашавао.

И тако, као што видите, ја сам свој лист од пете до главе сам облачио.

Редакција ми је била у главној чаршији, истина мало ниска, али ја баш нисам ни гледао на високо. У куту, крај прозорчића, био је један велики сандук, на њему један полић пун мастила и једно перо којим сам писао и уводне чланке, и огласе, и мудре изреке. Данас човек чисто не би веровао, да се то све могло једним јединим пером писати.

На сандуку су стајале увек спремне оне дуге хартије за уводне чланке и на њима већ за месец дана унапред исписани натписи. О зиду су висиле две три новине, туђим језиком писане, кад би ко дошао, да види, а крај њих су висиле моје празничне панталоне.

Таква је од прилике била моја редакција.

Најближи ми је комшија био Јоца Бочарски, берберин; питом и учтив човек и познат у вароши, што је већ седам пута био осуђиван због туче, којом приликом он увек употребљава своју тамбуру, и то тако, да су два „вештака“ на суду изјавила, да његову тамбуру сматрају као смртоносно оружје. Њему сам бесплатно давао лист, јер ми се увек налазио на невољи, кад год би који од претплатника ушао да ме туче, што му се не шаље лист, иако је претплату положио.

Разносач ми није био баш тако вредан, али веома поштен човек. Имао је обичај да се сам на себе наљути, па да се не би много кидао == а он легне да спава. Дешавало се и то: таман изађе број а он се наљути, изгрди добро сам себе, па се онда