Pripovetke / Branislav Nušić

72 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

увуче у онај сандук, што служи мени као сто за писање, подметне старе бројеве под главу и мирно захрче. Ја му срдачно проговорим: „Јакове, хајдете, устаните, да разнесете број!“ А он ме крвнички погледа из сандука, као да би хтео рећи: „Како ме плаћаш, тако ти и разносим“, и окрене се на другу страну, па настави спавање. Разуме се, у таквим приликама, ја метнем бројеве под капут, па их сам разнесем, и кад се вратим, јавим му да сам свршио посао.

Једанпут чак, био вашар, па му требало пара, а ја случајно нисам имао да му дам. Он се најпре наљути на себе па онда на мене, и дохвати ме за гушу, те ме у објашњењу притера уза зид. Ту ми је такође прискочио у помоћ комшија Бочарски, развадио нас и утицао на нас, те смо један другом опростили и измирили се.

Ето тако. Покоји пут сам имао пара да ручам и у кафани, и онда сам обично разговарао о важним стварима са људима, који су сматрали да сам ја врло паметан човек, а с онима, који су сматрали да су равни мени по памети, нисам обично ни разговарао. -

А бивало је, тако, погдекад, да ми уводни чланак пође лепо за руком. У таквим приликама натучем обично шешир на очи, па прођем кроз све улице, где има мојих претплатника; налазим се по ваздан тамо, где видим гомилицу људи; стојим по сат и два на пијаци, па све испод ока посматрам: како ли ме сматра тај свет: да ли ми се диви; да ли ко пружа прст на менег...

Нисам се мешао у политику, али једнога дана западнем у зле прилике. Требало је да пишем уводни чланак и ја метнем овај натпис: „Ошваце зиогит мегбогит орбтиз јпегргез“ И ђаво ће ме знати, шта ми је било, тек сам увртео у главу да се под таквим натписом не може писати ни о чему другом, него само о кмету варошком. Покушао сам да одвратим од себе те погибаоне мисли и почињао сам да пишем о потреби да наша варошица има две