Pripovetke / Grigorije Božović

132 ГР. БОЖОВИЋ

гледаше у њега, у толико му чешће речи почеше застајати у грлу, док му на послетку не грунуше сузе. Под њиховим градом реч се молитве његове лијаше тако топло, како још никад дотле. Он никад није тако осетио близину Бога Мученога, па га, као да је пред њим, мољаше за овога праведника, који ће кроз кратко време понети свој тешки крст уз ову језовитију Голготу.

— Оти плачеш, света ·владиког — упита га Злате с необичном нежношћу и сасвим неземном сенком по лицу. — Ја несум за плачење. Кога видам дека ми владика чатит отпусну, ја сум како орел што горе високо-високо летит. ја повеће не барам: не плачи, чати света молитва !..

Митрополита спопадсше још јаче сузе. Он се једва сети да нареди донети му причешће, те га причести и благослови. При растанку, кад му Злате учини дубок поклон и рече да се моли Богу за њега, он га поново осени крстом и сам му се поклони:

— Моли се и ти за нас, Злате...

МШ.

На Благовести Злате није никако из куће излазио. Беше необичнога тихога разположења и сувише нежан према укућанима. Воштаница му гораше целога дана, те сви мишљаху да је неки посао добро свршио. Због тога домаћица му се нимало не изненади кад је он позва и предаде сву кућну готовину, напоменувши само да је боље да је отселе чува она.

После вечере он затражи обућу и рече да ће ићи у село на неки здоговор. И баш кад с необичном топлином разгледаше своју чељад, неко олако закуца у врата. Он се прену, а његова кћи пође да види ко је. Но он је заустави.

— Ме викат... Лаку ноћ!.. Господ да дава што је добро, секому да поможет па и менеје!.. устаде, отвори врата и коракну у тмину.

— Ти си, господине Божинег — проговори он шапатом, а из помрчине одазва се Јаковчетов и назва. му Бога врло пријатељски.