Pripovetke / Grigorije Božović

ЗЛАТЕ ИЗ СЛАТИНЕ 133

— Туку полека. И сега да одиме одовде, оти жај комшијиве је војвода Дане со четници — слага Злате да му се не би кућа узнемиравала. — Да излезиме од село !

Пођоше, пажљиво натуцајући по мраку. Дошавши близу шуме, Јаковчетов се заустави, приђе Златету и наслони му руку на раме:

ЈЕ 1)

— Готово је. Со Господа напред, ја сум решил: и мртав Србин ћа останам. Само да го поздравиш господин Христо Матов, оти много поарно беше било да не го убивте Злате... Тоа је мој збор. Сега повелите, чините што сакате...

— Више ништо, Злате 2

— Ништо.

— Демек: Србин 2

— И на овиј и на тој свет!

— Е. моли се на Господ ! :

— Сум се молил попређе, доста је! — одговори Злате пргаво.

Униђоше на јелан пропланак. Ноћ као да беше поручена — црна, тиха и пустошна, баш згодна за извршење страшних замисли. Тамо под црним покровом, попут обична аветињска пира, по зверском заповедању поче страховита расправа. Јаковчетов се одмаче мало у страну да не слуша боно подављене уздахе и страшна јечања Златетова, на каква беху навикли свирепи четници, маћедонско небо, увале и рудине, да их могаху равнодушно подносити...