Pripovetke / Grigorije Božović

СУБАША 135

— Душе ти, субаша, зар тако баш свакога дана радите2 — упитао би га чешће сеоски спадало Панто Вукмиров, колико да му се тиме освети. ~

— Ене, крмковићаг:. Сваки дан, пасја вјеро, кому је за онај свијет стало! .. Е

— Е, е: тек да знам... Међер од ове наше јадне вјере баш ништа нема.., Ми ти, јадници, заборављамо и да се прекрстимо. Па и то по тмуши, у при-

крајку, баш као ове наше младице кад попију чашу ракије... Е, е: баш никад нећемо ни имати своје царство .. о "

— Валаа, какви сте крмци, добро вам и оволико помаже! — одговараше субаша с благим прекором и с једним чудним осмехом, из кога се не би могло · тачно разабрати да ли истински кори, или жели да "такви и остану, јер је то може бити и боље за њих.. за све Турке... Ко зна: може бити да је за њих срећа што се раја не додворава Богу... Али то је већ туђа брига и работа, у коју он као добар муслиманин не треба да се умеша, те би најзад развео рукама, прекидао разговор и позивао врашкога чивчију да сиђу до Ибра, и да за довече граде зубље за лов .на мрене и младице.

; Смајо Ђерекарац је већ врло стар. Осушио се као испосник, пустио браду, завио око главе мало бедне ахмедије; очи му сасвим упале и готово усахле, трепавице коначно поиспадале, а руке дрхте као у грозници. Остала само сенка некад виснога Ђерекарца, од онога соја наших планинаца, са којима ни Арнаути нису волели сукобе. Добро су палиле ђерекарске целине, те њихова крв није могла пропасти, било да је за њу Малисорац одговарао, а некмоли Дреничанин или Пештерац. Сад је већ герељ, изнемогли дрхтави старац. Па и одело на њему бедно н похабано. Као кад се царства замењују. Код чивчија је синоћ, кад је приспео под ноћ као какав намерни невољник, изазвао готово сажаљење. Примили су га врло љубазно и угостили, држећи се према њему као и пре ослобођења. Пазили су да он не осети сувише грубо насталу промену. Изгубио је царство, те му је то