Pripovetke / Grigorije Božović

СУБАША.

У Радић-Пољску општинску судницу униђе стари субаша новопазарских Мујагића, Смајо Ђерекарац.

По Колашину жито пожњевено, сељаци већ вршаху, те он пд старој навици која га још држаше на ногама, не питајући за то свога агу, дошао у његову Доброшевину, да од чивчија повади четвртину, оврше, жито прода а новац са два пажљиво умлевена товара најбоље пшенице однесе својем господару. Није шале: пуних четрдесет година долазио је он у ово време у ово питомо село, гостио се и скупљао агин део, врло ревносно бранећи чивчијама да држе крмке. Он није могао никако да схвати како то друге аге, тобож Турци, допуштају својим чивчијама ту стоку, а нарочито Вучитрнци. Онде где муслиманин преноћи и једе хлебац, не сме бити те ругобне животиње. А још мање да она иде по турској земљи и ришка је својом нечистом њушком. И грокће одвратним гласом докле, не дај Боже, ага и његов субаша клањају ићиндију. Сваки његов чивчија знао је да мора одмах селити, акб му он око куће назре свињче. Иначе је био благ и врло правичан. У јелу необично скроман, у односима са рајом лак, без шепурења и свакога балијања, те још кад не би чивчији у кући по пет пута дневно клањао, за Колашинца не би било бољега субаше чак горе до Исарџика. А овако грдна мука: он почне да клања и шапуће молитве, а несташна чељад се гуши у смеху, те сиромах домаћин гори на два огња, и од стида и од страха. Само су му то сматрали за недостатак.

(3