Pripovetke / Grigorije Božović

180 __ ГР. БОЖОВИЋ

могао спустити. Пркач је при том обрастао густим и високим буквама, које га још више чињаху страшним и тајанственим. Прве гомиле сиђоше до једне невелике заравни на поширој завојици и застадоше. Пут се даље губљаше у потпуној помрчини, јер месечини не беше лако да продре у сутеску и кроз густо буково грање. Неко нагласи да би се овде требало мало одморити и притегнути за даље путовање. Рако, готово у улози вођа, пристаде и нареди да се ложе огњеви, да се народ мало огреје, а нарочито деца. Људи брзо нађоше укресе, стадоше ломити грање, те за кратко време огњеви почеше да чаробно љаште и обасјавају мрачно пркачко бучје. Жене и деца се начетише око распламсалих огњева, Заборављајући на себе, мајке издигле своју децу, премрзлу од страха и хладноће. Она опет паметно и озбиљно напућила своја усташца, пружила пиргаве модро-црвене ручице, па готово задовољно гледају на овај чудан призор и страшну околину, каква им ни у сну није долазила, Један буцмасти малишан у мајчину наручју још држи У руци угризнути пшенични колач који му је тетка даровала још у Козареву: био је јунак да га при свем урнебесу сачува и носи...

Миљко само чекаше да пристигну сви људи, да се преброје, па да учини веће шта ће се даље предузимати. Ваљало је барем у зору превалити преко Кадијаче неопажено. Као добру домаћину, њему беше жао куће и велике имовине, а нарочито ове нејачи, за коју ни сутра већ немају хлеба; Према њему на једној клади сеђаше Рако. Задуманио из луле, некако чудновато насмејан као да у сну сања овај русвај, ове огњеве и осветљено бучје, које је и страшно и величанствено. Као да бејаше поносан на себе и веома задовољан. Јесте помало грехота за ову ситну децу да се овако стрављују и муче, али нека види Козарево, Колашин и цео свет шта све он може припремити. Нека остане прича о Раку Козаревцу ...

— Ето што си учинио — погледа га суморни Миљко — од Бога да нађеш!