Pripovetke / Grigorije Božović

СТАЛ КИЈЕВА 41

Арнауте, увек јављајући братствима — кад је крв вешао на. своја врата. Невероватне приче о тој његовој радњи потекоше као таласи, докле се о њему не створи веровање да га пушка не бије. Он се на ово не би ни осмехнуо, но би му очи постале само још тужније и мрачније.

Кад у Прекорупљу урезаше у рабош његову личну осамнаесту крв, једнога вечера дођоше му на. кулу Љутан, долачки свештеник и одабрани домаћини српски из околине. После вечере поглавица му у име свих предложи да се уклони у Србију. Кроз бректање Љутан красноречиво и пријатељски навођаше разлоге. Чије је царство, онога је и јунаштво пре свега. Браћу је довољно осветио и доказао да је његова пушка била на достојном рамену. Нису времена каошто су, била. Беса није оно што је некад била. Мржња је несретно и злокобно прескочила пут између Срба и Арнаута. Живе они као да нису земљаци. Зато нека поштеди себе, своје једино дете и бежи. Нарочито ради својега села. Истражиће се оно због њега... 4

— Шта ћемо, кад смо за невоље дани на овај свет! — одговори Сталета, гледајући преда се.

— Но ваља и наш фис да имаш у виду: доВОЉНО смо потеглили за тебе. Хаџи-Зека већ прича да сам се покрстио — имадни мало милости према мени бар!.. | Сталета заплака на ове речи, па покорно устаде и пружи поглавици руку: после три дана он ће поћи пут Копаоника...

Као какав старински поглавар Сталета закла претиле овнове и товљене суватнике, те свика на гозбу сељане и пријатеље. Покупивши у ћемере злато, он сву другу имовину остави Кијевљанима на поруку, па нареди жени да се обуче у стојничко рухо, а такође и дете. Пољубивши гологлав кућна врата, изабравши једнога Арнаутина да га прати и поклонивши се селу, он позва жену да крену. Домабица, држећи једном руком синчића, а другом мараму пепела са роднога огњишта, сва у сузама љуто