Pripovetke / Grigorije Božović

КАД МРТВИ ПРОЗБОРЕ 61

целивају златни крст и игуманову десницу. Велики домаћини по Васојевићима, Колашину и уз Босну кршевиту дочекују га као кума крштенога. И на поласку женска га чељад дарива, као да је дошао млађој сестри у походе. Јер им он чува светињу. Па му мило, јер зна да није Мертурац ни Никајац, но дечански старинац, којега се прадед потурчио страха ради турскога, али, ето, који је остао да, и преверен, чува Високе Дечане до суђена дана...

Није Биљалу Рустему криво што је српскога порекла, што говори као какав Величанин, али једну веру ваља веровати и држати је без лажи, поштено и искрено, да се не смеју ови који су,се раније истурчили. И докле је од Бога суђено. Јер се збива све по његовој светој вољи. Зато је он добар мус-, лиманин, марљиво држи рамазан, па је чак из Пећи за вечерас довео хоџу, поднео трошкове и за његов труд и за ову велику гозбу. Вечерас је Задушни Петак, кад се читају молитве за умрле претке и спрема слатка халва и жито за њихову душу. Биљалу је нарочито стало да се: помену његови добри преци.

— Дакле, у име божје!

— У име божје, хоџа! — проговори Биљал Рустем, па приђе и клече поред имама. |

Клањање отпоче. Сви присутни за имамовим речима устајаху и падаху на колена, ничке, свесрдно ударајући челом о простирач као један човек. Задушна молитва трајаше мало више него обично, те најзад хоџа узе бројанице, метну их поред себе, па тихо шапну домаћину да му поређа претке.

— Рустем Али! — поче Биљал.

— Алах рахметејлесун !

= = одговорише усрдно богомогљци.

— Али Сокол!

— Алах рахметејлесун! — узвикну хоџа, што опет покри сложно „амин“.

— Сокол Драгаш! — настави Биљал Рустем, пун

дубокога поштовања према прецима. — Алах рахметејлесун! — Амин!