Pripovetke / Ivo Andrić

102 ИВО АНДРИЋ

Предвече се јави вивак: Уу, Уу, уу. Као да сазива мракове. Ноћу штекће лисица и узрујају се пси. Никад мира. Само зној и смолаи непрестан тлак на умртвљен мозак.

Никад се није запамтила толика суша. Много се свијета побоље. Осим Милана Гласинчанина помахниташе још двојица Турака; опремише их у Сарајево. Нит би сијена, ни отаве, жито издаде посве. Краве и козе засушише. Свијет се већ забрину за зиму.

Тек под сами крај љета врелина се избјешње и леже. Удари студен вјетар и бурна киша. Указа се дубоко небо, и крупне звијезде ноћу. Уједначише се дани у мирној јесењој свјетлости. Опаса се и обу чаршија. Трговци се кренуше на пут, прекупци по селима. Свак се обазире за житом и сијеном. Весео је ко продаје а мрк ко купује.

Папо, џамџија, жени двојицу синова одједном. Једна снаха из Сарајева, друга из Рогатице; богате обје. У авлији му деф бије, кула се пролама од сватова.

Леденик коначно успио да буде премјештен у Сарајево. Сиђе са Сетихова, омршавио, опаљен, и тек код предстојника сазнаде све о Рифкиној смрти.

= Актевз Мезеп!'

Попушише по цигарету. Предстојник му још једном честита на авансману, на Сарајеву, добром друштву, државној згради са купатилом, а он отпутова сутра у рано јутро, још увијек малко погружен од мисли на јеврејку.

Те јесени дорасла кћи у Перка опанчара. Још љетос црнпураста, чупава, око уста са траговима од петровача јабука, сад одједном побијеље, утањи се и преломи у пасу, па кад пролази кроз чаршију помјештају се и довикују дућанџије с обје стране.

1 Бедница !