Pripovetke / Ivo Andrić

10 КО АНДРЕА

— Шта је садр - Набусито одмахујући десном руком, фра Марко је готово викао:

— Ено изданб онај... Турчин у мусафирхани.

— Па шта се дереш, шут! грди га шапатом гвардијан и показује руком пут олтара.

Гвардијан се забрину. Чим сврши мису и попи кафу, сиђе у варош да јави власти Мамелеџину смрт и позове Турке да га носе и по закону саране. Знао је да ће га сумњичити и да без глобе неће проћи. ј

Фра Марко не хтједе да се враћа у мусафирхану, него посла ђака Мартина да буде крај мртваца, а он оде на њиву с радницима који су окопавали црвену репу. |

Неиспаван и ојађен, газио је тешко и широко т реко орања.

Момци и дјевојке почеше да копају. Фра Марко е ишао пред њима и поткидао доње лишће, да репа боље крупња. Сагибао се и кидао, раскорачен, а кад би накидао руковет лишћа, остављао би га на страну. Иза њега су остајале рпе лишћа у размацима. А кад год би се исправио, погледао би низ њиве где се видио велик и таман манастир и уз њега, бјеља и мање, мусафирхана. У њој је мртвац чију душу није могао ни умио да спасе. Па се и опет брзо сагибао и кидао лишће, и сваки струк, пошто би га поткидао, пропуштао кроз дланове и стресао.

— Хај расти, Боже помози!... Ждерао је кајмак и ракију, а крст и покајање није хтио да прими... Хај, расти! Боже помози!

У неко доба видје како долази гвардијан и с њим имам и још двојица Турака, црни као муве. Кад видје како износе мртваца, он се опет сагну и поче да кида лишће још брже:

— Хар са срећом, Боже помози... понављао је механички, али му се мисао враћала опет на покојника: Спасен — неспасен, он га је његовао и заволио као брата!