Pripovetke / Ivo Andrić

ЋОРКАН И ШВАБИЦА 83

Дођоше газда Станоје и Коста Мутапчија и још неки. Управо је Сумбо отирао бркове и издухивао зурну да засвира, кад стиже Пашо касапин и донесе глас да сутра у јутро мора да иде комендија и Швабица. ·

Настаде забуна и шутња. Ћоркан је позеленио па само гледа од једног до другог. Газде отпочеше разговор, али он никако не долази себи. У њему нешто дрхти таквом брзином да му одузима ријеч и снагу да се ичега сјети. Пресјекло га по слабинама па не смије и не може да се макне, а лице му дошло непомично, устрашено и лудо. Морају да га гурају да им сијече месо и точи ракију.

Већ се хвата маглица изнад стрништа и ватра постаје јаснија. Сумбо засвира и наједном сви вриснуше у један глас. Авдага пије ракију из кавеног филџана и сваки час га празни и сваки час се куца. -

= Ешкуна, ешкуна !

(Осваја ноћ. Нико не говори о Швабици ни о предстојнику, него сваки час окину нову пјесму. Пију брзо. Вријеме пролази.

Ћоркан сједи непомичан. Укочило га је па залуд пјева и пије кад без престанка дрхти и чује сам себе, и како му глас пишти у ушима као бол.

У неко доба се угаси ватра. Разгарају се звијезде. Они се кренуше у варош.

Сваки час су посртали и дочекивали се на плотове који су се увијали и праскали. Тако су ушли у град: напред Сумбо свирајући без одушка танко високо, а за њим остали са вриском и галамом и тукући Ћоркана сваки час по ћулаху.

Нека ноћ кад је касаба пјанцима тијесна. Јесење небо ниско, а звијезде крупне и сваки час се круне и падају. С тутњем им се примичу даљине и висине. Са вјетром и шумом кога осјећају око себе и у себи, сваки сједињује свој глас, крупан, измјењен, силан и туђ. Пред снагом, пред величином,

ЕЈ