Pripovetke / Ivo Andrić

86 ИВО АНДРИЋ

Мијеша се Димшо Сарајлија као тумач и заноси мало, каошто говоре солдати:

— Ваша Холка нама танцује.

— Молим лепо, танцује, танцује.

Али се гурају други, машу рукама.

— Камо је 2 Вамо с њом!

— типу! Жицу!

— Затежи, жицу!

На концу се споразумјеше Станоје и директор, да они уђу у циркус и посједају; а он да буди дјевојку да се обуче. ·

Неки запињу за конопце или даске и падају и дочекују се на чадорско платно. једва уђоше. У циркусу Ћоркан тешком муком запаљује двије лампе. Сви трепћу очима и згледају се.

— Сједајте, виче Станоје.

Неки сједају на клупе, неки на земљу. Неки неће него млатају рукама и ијевају. Ћоркан се држи као домаћин, Покушава да разгрће и тапће пилотину, али посрће и колеба. Његова је сјенка нестална, кратка и смијешна. (стали су збуњени свијетлом и још пјаније жмиркају. Сумбо залуд започиње шјесму, непрестано га прекидају, јер сваки наређује другу. Пашо касапин је заспао на клупи од танке необлањане даске која се под њим увила. Газду Станоја је напала штуцавица. Оборио је главу, тешко дише и сједи смирено каода је у пркви, само се с времена на вријеме сав стресе.

Блијед сат пред зору. Тијела се хладе и замарају, слаби вид, трне свијест, апетити се гасе. Једино што може да се издигне и узбуди раси= јану и тупу свијест, то је голицава врелина од мисли на нешто чудно и необично каошто је тијело туђинке жене на жици, или ма шта што је болно, силовито или срамотно.

Али умјесто да буди играчицу директор је још једком огледао браву на колима и онда, задихан и подбијајући се сваки час на калдрму, отишао у жандарску касарну.