Pripovetke / Ivo Andrić

ЋОРКАН П ШВАЂИЦА. 39

Саме му ноге поигравају. И кад би хтио он не може да се сјети муке и свега што је прошло. Брзо се враћао у град. Мејдан је празан. Пред, њим се отвара позната чаршија као на дочек.

Понавља се стара игра. Ћоркан пролази кроз чаршију играјући. Раширио је празне руке каода држи невидљиву шаргију. Лијеву руку држи далеко у страну и поиграва прстима, а десном се бије по пуцетима од копорана каода куца у жице, ноге савија у кољенима а главу нагиње час лијево час десно:

— Ти-ридам ти-ридам, тиридиридиридиридиридам, тиридам !

Чаршинлије се нагињу с ћепенака, смију и допау. (Ооо, здраво свануо Ћоркане!

— Пише ли ти Швабица 2

— Будали вазда бајрам!

— Поздравио те Ибрахим Чауш.

— Прошло те, аг

А он уситнио, пјева и поиграва, каошто је увијек чинио, и преплиће ногама —

— Ти-ридам ти-ридам... хај хај, хајхај!

"Само напола чује да му довикују, а не види никог. Нешто му очи заљева, као сузе, као весеље. Све је непромјенљиво и истинско на свом мјесту. Све му ушима шуми и све му се у очима слијева и таласа. Није то чаршија него радосно море, тако је дуга и широка.