Pripovetke / Ivo Andrić

38 Е ИВО АНДРИЋ

У сумрак су га испустили и одмах се одвукао на појату и наставио да спава.

Тако му прође неколико дана. Само кад се окрене на страну где је бијен он зајеца, али се не буди. Убоји и маснице су нарасли у бескрај и испунили огромну ноћ која му не да очи да отвори, која нема краја ни буђења и коју мјере само одмјерени уздаси и гутање пљувачке.

Касније је почео, туп, укочен, без мисли и ријечи да силази, али само на час, по хљеб и дуван. Иначе је и даље спавао дан и ноћ. Болови су помало шичезавали, и у сну је осјећао онај сладак мир што наступа послије мука. Покаткад је и будан по цијеле сате, али без жеље и сјећања које би га мучило. Посматра како кроз испале фржеве и пукотине пробија сунце у дугим пругама и како у њима јаче затитра прашина кад се он макне на сијену. Чини му се да је мањи од лјетета.

(Осмог дана он се пробуди лакши. Силазећи низ мердевине дође му смијешно како меће ногу за ногом с једне пречке на другу. Смијао се још док је узимао („на одраду“) сир и сомуну Суљкову дућану. А кад је сишао сутрадан опет, није се више ни враћао на појату него се упути изван вароши. Е

Пењао се на бријег поред старих шаваца из којих је расла буника и низак дивљи јоргован. Под њим је касаба, збијена у гомилу, са огром"ним тамно-зеленкастим крововима и танким димом изнад њих. Милује га ведар дан; једе, а из утробе му се шири нека весела снага по пијелом тијелу. Испрси се јаче. Оран је и лак. Сунце му удара у око и бљешти каода се игра с њиме. Још се једном сјети:

__ Ех, сви су они мене намучили: и Швабица и престојник и газде и Ибрахим Чауш. Сви! Сви!

И смијао се гласно од задовољства да је све "то прошло и да је сам и весео и слободан. Помисли на чаршију, на рад, на живот од увијек и поче весело да се враћа. -