Pripovetke / Ivo Andrić

ЗА ЛОГОРОВАЊА 48

ни

првим људима. Са неким уморним достојанством питао их је за мишљења и вјешто им добацивао пигарете док су сједели у полукругу око њега. Питао их је шта се чује 0 Кара-Ђорђу, какво је држање раје по селима, како су Турци оружани, колико је избјеглица и шта причају. Казао им је да намјерава, чим му стигне џебана, да крене пут Сребрнице у помоћ Ибрахимбегу кога су Срби опколили, а отале да ће прећи у Србију. Они су ћутали или одобравали, и све се свршило дубоким клањањем, теменима и учтивим старачким мумлањем. Међутим, кадија је ипак успио да под крај разговора спомене тешкоће у прехрани избјеглица и војске. Видећи да га паша слуша, похитао је, гоњен својом страшћу, да изнесе још неке бриге и трошкове. На крају је додао како већ мјесец дана хранио свом трошку и у својој кући једну насрећну бјегуницу, кћер неког одличног Турчина из Требиња. Паша га је тјешио да ће до који дан дићи војску, да ће се сви трошкови смањити чим 08 срећно растјера Србе. А за бјегунињу му је свјетовао да је пошаље опу у Требиње. Кадија се вајкао да он наовим скупим инесигурним временима нема могућности да је шаље. Коначно паша обећа да ће се он побринути да се дјевојка отпреми. И кадија се опрости. Од узбуђења и велике снисходљивости био је заборавио и да кашље, 5

Паша и његов имам мула Јусуф су се још дуго иза вечере смијали говорећи о кадији.

У таквим часовима паша није сакривао своју одвратност према Босни и Босанцима. Рођен у Цариграду, дворски човјек, он је своје наименовање за босанског валију сматрао успјелом противничком интригом и несрећом коју ваља мулро поднијети.

Он је презирао те Босанце, муслимане, неуке, сурове, невјероватно ограничене, што тако свечано и с толико важности говоре своје глупости. Презирао је Србе, чупаву, мрку, фанатизовану рају, што се тако безумно боре проти старим и вели“ ким инетитунијама и слијепо срћу у смрт, губећи