Pripovetke / Ivo Andrić

88 ЛОГОРОВАЊА 45

Тај танки и жустри мула, ријетке браде и неједнаких бркова, вас као опаљен, жут и таман, бијаше врло позната личност у Сарајеву.

Био је из Једрена, али је још као дјечак отишао у Цариград, гдје се врло рано прочуо ради учености и разврата. Послије је живио у Бруси и провео неколико година као имам с војскама по Влашкој и Арменији. Кад је стигао у Сарајево, предавао је у великој медреси на Чобанији сарфат и нашив. Знао је многе језике и великом брзином учио нове. С великом вјештином и тачношћу је означавао мјене мјесеца и празнике и предсказивао помрчине и све промјене. Имао је лаку руку за писмо и инструменте. Умио је да поправи сваки часовник и да расклапа и склапа пушке и кафене млинове. Писао је стихове, врло лаке и поучне, за софте, у седмерну. Писао је (и само својим друговима читао) и неке шаљиве и преко сваке мјере безобразне стихове, неке од њих и „на босанском језику, за Бошњаке“. Састављао је шарихе за надгробно камење. У том му нико није био раван. Једино уобичајене записе за болеснике није хтио да пише. И то су му замјерали. Имао је грло гласовито, танко и јасно, да се распознавало између стотину других мујезина, а укујисао је са Цареве Џамије само уз разаман и ријетким згодама салавате. Носио се аљкаво и ружно. Једино што је на њему било увијек уредно, то је његова пребијела, вјешто и пажљиво савијена ахмедија, у коју му је тонуло тамно-жуто и уско лице.

У једној жалби „сарајских угледних људи и старешина“ којом су тражили да он буде смијењен, било је набројено, ћивтинском пакошћу и опширношћу, све зло што се о њему знало. Ту се тврдило да је циганског поријекла. Да је из Стамбола као и из Брусе морао да оде ради ствари о којима се много не зна, али које су врло гаднеи недостојне. Причало се како су га у Влашкој затекли крај. заклане жене. И како само наглом узмаку војске, који је на тај дан наступио има да