Pripovetke / Ivo Andrić

48 иво Авдрић

кад ће по њега. Крај њега жена му, дебела и малоумна, све хоће да се сјети неке молитве што

помаже, па не може, него плаче и дрхти. Нико не

смије да им дође. А слушкиња им Иконија побацила и лежи у грозници.

У логору се без престанка мијеси, коље, кува и једе. Изгледало је да су се Турци од дуга времена и беспослице претворили у сама уста и стомаке. Још дуго у ноћи чуло се њихово лаптање и звека и стругање котлова. Ватре су гориле свуда, као просуте. Од множине прождрљива и беспослена свијета, стоке и коња, логор је заударао на далеко. У спарини и непомичну ваздуху каода и сама земља под њима труне и смрди.

Жути и подбули бабани што немају никаква прибора ни новца, луњају по свим буџацима, придижу сваки дроњак и загледају тарући га прво о стегно. Буље тупим, нељудским погледима у дјецу и жене и крију се од каракола.

Једно јутро нађошеједног дјечака мртва, страшно изнакажена, испод ћуприје. Дијете је било турско. Наста узбуна. Тада паша посла поновно сејиза у Сарајево, да се похита са џебаном.

Кадија је очајан рад трошка и нерада. Наљути се и огорчи у мехћеми, па се затвори у кућу и пријети да неће излазити док се логор не дигне. Док га опет страх и нестрпљивост не истјерају из куће, |

Кућа му је била усред вароши. У огромној згради су живили само он и жена му са послугом коју су често мијењали. Тврдичина кућа је била пуна свега. Набијени подруми, хамбари и штале. У собама гдје је владала увијек зимна тишина, било је претрпано од простирке, ћилима, везова, кутија и сандука. А свуда и у свему је била она, у босанским кућама тако честа, студена чистоћа, што застрашује и одбија и не весели никог и не служи ником. То богатство иту чистоћу је по цио дан бранила и чувала кадијина жена, крезуба и плоснатих груди, сва искривљена и отрцана од