Pripovetke / Ivo Andrić

14. ИВО АНДРИЋ

Пуст остаде кут. Малко је тужно, а неодређена жеља у њему још већа. (Он тражи мезета. Не разумију га, а он се диже и сам доноси иза велике тезге у другој соби сира и масних колачића. Нуде му наранџе.

= Море, немам ја ђеце..

Вино постаје љуткасто и мора да се пије у великим гутљајима. Газда почиње да се врти око његова стола, каода би нешто да му каже, па се учтиво увија и скањује. „Све за паре“ мисли Крилетић; сјети се да опипа буђелар. На мјесту је. Добро.

— Е вино вам ваља. Алал ти вјера.

Добростиво признаје Крилетић каода је нечим другим незадовољан.

Газда се негдје изгуби, а он се и опет сјети покојног Тикице, с којим је заједно истјеран из трговачке школе, и тараба у махали, кад се пслако, полако смркава као дуго весеље, и глумице која се звала Бугарска и неких „угурсуза“, и пјесме, жеља му разапе груди, порасте до самог грла и поче пријатно да га гуши. Осјети сам свој дах, врео и вински.

— Јеси ли се наспавада, Море, дилбер Анђелијо-о !

Свиђа му се и глас и сам себи је пријатан и лак. |

(Опет се створи газда крај њега као опомена и ишчезе.

Откуд му дођоше на памет Карловциг То је било давно. Сву ноћ су пили, а пред зору калуђери нададоше грају. Ниси ти, кажу, крштен кад си из Херцеговине и кад толико можеш попити. Он се брани, али не може од смијеха. Један професор му кумује. Биљежник му лијева за врат бијело вино, а калуђери пјевају громко неки дивљи тропар и питају га да ли се одриче врага и његових дјела.