Pripovetke / Ivo Andrić

РЗАВСКИ БРЕГОВИ.

Испричаћемо кратко али вјерно како су искушења дошла и прошла и како су их брегови подносили и коначно им одолили.

Ти су брегови прастаре формације, са солидном базом, богате хумусом, травом и шумом, изложене при дну незнатним ерозијама а по врховима збријане сјеверним вјетром. На њима расте све. Понајвише црн бор и оморика, прошарани честим шипразима бјелогорице и стрмим ливадама на типичним пропланцима који дају милину босанском предјелу. Понеки има видну вододерину као бразготину, а неки крију у завојима и расјелинама пишталине и мочари које ни љети посве не пресушују а увијек су пуне дубоких трагова говеђих папака и коњских копита. На раскрченим стрминама, према западу, држе се раштркана села са очитим напором, као да су вјечно на поледици.

Највећи је Голеш, шиљат, посве го врх егзотичних линија, изнад шума и свих брегова, господар источног хоризонта. Најмањи је Биковац, изнад саме вароши, свладан и припитомљен, на подножју му пасу гуске, а по хрбату расте бостан. Између та два, највишег и најнижег, се дижу, преплићу и вежу Боровац, Банпоље, Глогово, Вељи Луг, Мољевник, а по страни је Стражиште, голо као сироче. "Такви су рзавски брегови у првим сјећањима: увијек исти у облику (има нешто моћно и утјешљиво у безбрижним, увијек истим контурама брегова крај којих проводимо живот!) а без престанка промјенљиви у боји. Зими једнолично бијели под дубоким снијегом или сребрнасти под сланом и