Pripovetke / Veljko Petrović

124 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

— Милостива, можете ли ми опростити 2

— А је ли то истина 2 Гледајте ми у очи.

— Није, није, милостива слатка, није, тако ми · ови моји очију проклети, не знам ја...

— Не питам то, него — али се застиде и не доврши, |

Гина поче кидати прсте.

— Ништа није истина, лагала сам и свет лаже, само ми ви опростите, никад вас више нећу мучити.

— Добро. Опраштам вам, — и брада јој задрхта и хтеде да се дигне — опраштам вам све, и ви сте несрећна жена! — па јој грунуше сузе.

— Нисте ви, милостива, несрећни, и не смете бити, ви сте тако добри, тако лепи, господин само вас воле, а Гина сад иде и неће се више вратити, хвала вам, милостива, хвала вам, и опростите за

ово, — и поново јој паде на руке, љубећи их и стискајући их грчевито. — Шта је то туг — викну још пред вратима,

и, улетевши унутра, др. Бикар стаде као запањен у први мах пред уплаканим женама. Па онда скочи ухвати Гину за врат и трже је натраг.

— Како си се усудила да уђеш милостивој, циганчуро једна! Напоље из моје куће! — и гурну је из собе и преко степеница. И викну још за њом: — Ја ћу тебе са жандармима протерати! — па се врати натраг жени, набреклих жила на врату од беса.

— А тебе зар није стид

— Марко, а — 2!

— Шта2 Срам те било за то! Моја жена, госпођа моје куће и мати моје деце, не сме с дрољама имати посла. Да ми је више ниси ни споменула, а друго је моја брига.

— Добро. Извини!

— Нареди да ми донесу воде за руке и да унесу чорбу.

Жена изађе, али успут, неприметно, диже са пода писмо, па, извадивши из сточића и оно прво, оде да их оба баци у ватру.

2

1918.