Pripovetke / Veljko Petrović

али ата кола ни пинишљелатиккх катоди оиста- 1

МУЖЈАК | 123

„Добра златна милостива опростите ми оно што сам јуче писала није истина очију ми није истина опростите ми несрећници била сам луда није истина да су господин мене ни гледали, ви сте-тако лепи и добри милостива а ја сам једна проста циганчура опростите ми и неверујте да сам ја вас уврачала ни вашу златну дечицу жива и здрава била својој мајци и оцу ни проклињала не би бог ни слушо клетве једне грешнице нити ја знам врачати то глупи свет мисли за нас циганке не знамо ми то и не верујемо у то ал свет оће и плаћа ја то никад нисам радила тако ми се руке сасушиле и молим вас пустите ме само још једанпут пред вас не бојте се и не презрите ме никад више нећу се показати отићи ћу из ове вароши ма куд у свет само још једанпут да вас пољубим у руке и у ноге да ми кажете да сте ми опростили ако ме не примите убићу се ту пред вашим вратима бога ми молим вас љубим ваше го-

сподске руке. 2 ем

Жена устаде као без даха и погледа кроз прозор. Пред капијом је, бедно наслоњена на зид, чекала Гина, непомично бленући у пут, а кад чу шкрипу прозора, она се окрете, удари се у прса и бризну у плач. |

— Уђите! |

Сама јој је отворила врата и кад је Гина угледа, јекну, и очајно се припи на њену руку, обасипајући је пољупцима и сузама.

— Будите при себи. Хајдте за мном.

Кад ју је увела, Гина остаде код довратка између соба, а Иванка посла сина у двориште, затвори врата, уђе мирно у собу и седе.

Тек што је погледала на Гину, а ова се сруши пред њене ноге, обујми јој колена и поче се гушити у плачу, љубећи је по ногама и по оделу непрестано цвилећи: — опростите, опростите!

Иванка је била узбуђена, није знала шта ће, најзад је ухвати за рамена, па је благо отисну.

— Умирите се. Шта хоћетег Реците мирно и брзо. Мој муж може сваки час доћи с пута.