Pripovetke / Veljko Petrović

126 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

— Кад смо оно разбили Аустријанце на Руднику, добијем наредбу да преузмем болницу у Окружном Суду у Ваљеву. Ти си и сам са својом јединицом прошао тада кроз Ваљево. Дакле не треба да ти описујем ону прљуштину, онај смрад — гад у коме су Аустријанци напустили Ваљево. Људи су већ с краја Пауна осетили тај непојмљиви, кужни задах. А у самој вароши просто смо морали да зачепимо носеве. И улице и дворишта и собе, чак и оне у. којима су официри становали, биле су препуне ђубрета и измета. Сви наши дивизиски и пуковски возови, на хиљаде кола, данима су извлачили наслагано, гњило смеће. Чак ни болница није била много почишћенија. Њу су ми предала четворица пред самим улазом на углу улице: један пуковски и један помоћни лекар, у чину поручника, обојица пештански Јевреји, и два медецинара, за које сам одмах по говору познао да су Бечлије. Прва двојица су били чисти и утегнути. Откантали су ми: да су остали по наредби своје претпостављене команде, и да, као лекари, у смислу Женевске Конвенције, имају право да им се оставе сабље и да по свршеном задатку, т. |. кад и последњи њихов болесник и рањеник прездрави или умре, буду враћени у отаџбину. Ми смо им сабље оставили, али на последње одговорио сам _ да о том немам никакво наређење. Они су се држали круто и званично, а Бечлије, бедне, маслене, поцепане и неизбријане, биле су усплахирене, готово уплашене, као изгубљена деца. Кад сам их, истим бечким диалектом, запитао да ли су бечки ђаци, они се у исти мах препануто и срећно насмешише као пред строгим професором који је допустио себи једну досетку, потврдише у један глас, чисто фамилијарно: О ја, Негг 5табзаг2 ! — па се задовољно згледнуше. Приметио сам, да су за време те сцене оба лекара остала непомична, не учествујући ни једним мигом у њој.

Пошто сместа наредих велико чишћење и саставих домаћи ред и поделих улоге, посветих два дана опажању, да бих упознао своје људе и видео