Pripovetke / Veljko Petrović

ХАНЗИ и полди 127

их на послу. Лекари су радили савесно и неуморно. Њихових рањеника и болесника беше око пет стотина, а придолазили су и наши. ја сам имао крај себе само двојицу, капетана др-а Каленића и старог медицинара Рају. Радили смо много. Најзад већ трећи дан нису могли болесници бити потпуно одељени. Морао сам иу „њихове“ собе слати неколико наших, само, крај највеће амбиције пештанских лекара, нису наши никако хтели да их Швабе лече. Др. Бигелмајер и др. Чаки су ми долазили да се, с индигнацијом, туже на псовке којима их гађају наши војници с постеља, кад им приђу да их прегледају. (Чини се да су само псовке и позиве на обед разумевали.) Морао сам им растумачити да наши војници, истина, грдно псују, али никада не кољу жене и децу. Бечлије су се међутим мало чуле за прва два дана. Остали су онако запуштени као што су се предали, на посао су „их стално морали звати; чим уграбе прилику, завуку се некуда и траже што да жваћу.

Трећи дан ујутру позвао сам их све у своју канцеларију. Одао сам признање раду лекара, само сам им наредио да ми се пријаве кад буду хтели, по свршеном послу, да изађу у шетњу. Није им било право, али су оћутали. А Бечлије сам строго узео на миндрос: Срамота. је за бечку децу да иду тако поцепани и мусави.- Ја ћу им набавити бензина да поваде мрље, колико је могуће, кројача да их покрпи кад већ сами не умеју, и даћу им преобуке, нека се редовно · пресвлаче, праље су у кући, а ако немају ни бријача ни пара, ја ћу им дати позајмице, па да ми се доведу у ред. Радити морају свом снагом, виде и сами да лекара нема довољно. Сваки дан ће на визите ићи са мном. Младићи су поцрвенели, збуњено су се смешили, а Пештанци су се трудили да не одаду своје задовољство; стога, позвавши их да писма за Аустрију предаду мени на цензуру, ја их отпустим, а деране задржим. Понудим их да седну, наручим три коњака и три чаја, и почнем,. сад већ колегиално, да их корим. Они су се сад већ храбрије смешили и извињавали. Говорили су о својим