Pripovetke / Veljko Petrović

134 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Леополда као да је чекао да овај уђе у собу, па да остане са мном, и као да је чекао да га позовем. Пошто сам се ја учинио да ништа не примећујем, то, сиромах дечко, притрча најзад и поче да говори о новом писму родитељима, отежући прво слово, а у очима му играше сасвим друга мисао.

— Добро, рекох, ја ћу и вечерас радити у канцеларији. Донесите ми га тада.

Тачно у пет и по, кад иначе иду њих двоје у шетњу до Пећине и натраг, неко закуца на вратима. Ханс се појави, учини поздрав по војнички одмах код врата, па кад ја викнух: — А, ви сте, колега! — он се насмеши, поклони и приђе пружајући писмо. Ја га прихватим, а кад се он пољуља као да ће поћи али још не полазећи, ја му погледах у лице: — Хо ћемо ли један чај, а, колега2 Седите! — Ханс као да је једва дочекао да одахне, седе не умејући ништа друго рећи до: — Хвала, хвала лепо!

— Па како сте, колега! Знам да вам не може бити лако, далеко од свих својих драгих, од кућне удобности; ипак, онако према приликама 2

— О, господине мајоре, захваљујући вама, ја не бих ником пожелео пријатније ропство! Али, као што сте изволели казати и сами, тешко је тако далеко од куће, од својих, од вољених. Можда се у сваком минуту нешто судбоносно дешава с њима. Вести никакве од никога. Имао бих жељу да им непрестано пишем, гони ме нешто да водим дневник у ком бих о њима бележио све луде и сентименталне мисли, стид ме је тога. Ето, признаћу вам, желео сам да говорим с вама о њима, опростите ми ту бесмисленост.

— Па имате земљака, чак и најужих.

Ханс ме погледа у недоумици, па опет махну руком и као молећи за увиђавност:

— Молим вас, господине мајоре! Ваљда не мислите озбиљно да се с овим Јудеомађарима може ико ко није њихов спријатељитиг А „он“ — „ег“ — то је чудна историја! -

— Зар ви нисте најприснији другови из детињства 2 ја сам заиста мислио...