Pripovetke / Veljko Petrović

. ХАНЗИ и полди "185

— О, — па сави иронично крајеве од усана били смо, т. ј. ја сам био њему искрен пријатељ и друг, кроз све детињство и дечаштво. Оно, и као дете осећао сам стално да између нас нешто стрчи. Ја сам био вазда ентузиаста, он вазда. промишљен и уздржљив. Ја сам увек учествовао, у свима његовим душевним кризама, у колико ми их је поверавао, он у мојима никад, или бар не онако као ја. Морам признати, лагао ме није, само није ништа саопштавао. И онда је наишло нешто што нас је дефинитивно

раздвојило. Знате, господине докторе, — Ханс диже главу, погледа ме опет право у очи, а на лицу му се укочио блед осмех — годину дана до рата ми у

опште нисмо говорили. Кад је избио рат и кад смо мобилисани, онда нас је присилила једна личност да се измиримо. Ето, видите како је успела!

— Иста она која вас је и раздвојила 2

— Не. Поводом ње смо се само раздвојили. Иста она. -

— А којој сте ви писали ону учтиву картуг

— Извините, господине докторе, не питам вас и немојте ми одговорити, само ћу да кажем: јесте она иста којој је писао и он. По свој прилици исто тако учтиво.

— Али, ипак, мени се чини да сте ви цело време, до пре неколико дана, били одиста измирени између себе.

— Чини се. Не знам ни сам како. Ваљда, под притиском ратних тегоба и одушевљења, под њеном сугестијом, која се одржавала слободном, непосредном везом с отаџбином и с њом, ми нисмо били своји; наш најличнији душевни живот, ваљда, био је заташкан, хипнотисан, умртвљен, не знам... |

— Не разумем ни ту вашу везу с том дамом, девојком, је лиг — Ханс климну главом — ни то њено посредовање.

Ханс мало застаде, као у недоумици како да почне, па раскопча блузу и извуче из унутрашњег џепа једну слику и пружи ми је: — Допустите! Картон је већ био преломљен, а фотографија већ