Pripovetke / Veljko Petrović
ТЕРЕТ 163
кама, једно за другим у растојању од по пет метара, у локвама смрзнуте и по рубу белим концем јутарње слане оперважене крви. Руке и њихова лица, вероватно, неумивена честито већ поодавна, блештала су од чистоте као жуто смиље. Коњи усхркнуше а Вујовића прође језа.
— Хајд, не гледи то, господ, хајд !
— Деда, дедица мој слатки, дедицу 'оћу да видим, 'оћу, 'оћу! — поче мала сека одједном да виче иза свега гласа и да се отима свом снагом.
У први мах родитељи се потресоше, али одмах затим свако друго осећање потискоше страх од задржавања и срџба на непокорно дете.
— Не бој се ти за деду, деди је лепо, с оним другим дедом, лепо ће у топлом да дочека док му се ми не вратимо, хајде да пожуримо да се не смрзнемо!.. Хајде, кад ти кажем... ако те дочепам овом пушком!.. Шта се дереш, ниси тако плакала ни кад ти је брат погинуо..., будало једна, неваљало једно дериште!
Напослетку, да не би опет побунили Арнауте, Вујовић скочи и потрча с младим Арбанасом, клизајући низа страну и вукући собом расплакано и упорно дете.
— Ти остани са мном! — мати строго шчепа сина за руку и остаде чекајући. — Жур:те се!
Отац је причекао дете пред кућом. Секица улете с младим Арнаутином, али се запрепасти кад паде на празна ћебета. Читава се кула узнемири, потрчаше на све стране, претурише све ћБошкове и јаме али старца не могоше нигде да пронађу. — Деда, дедице!,. — чуло се до горе очајно дечје запомагање.
Најзад, и старији Арнаутини директорка почеше ђутито да машу озго, те Вујовић ускочи, зграби дете и потече натраг. Секица је до горе јецала:
— Нема дедице!.. ди је дедица 2...
— Хајде, немој да се дречиш овде, да пробудиш ове, сви ћемо да заглавимо због тебе и твог дедице! Отипго дедица некуд, сигурно са старим хоџом, разуме се!... |
= Није, није, дедица је отишо да умре!...
=