Pripovetke / Veljko Petrović

164 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ ј ј

— Та, ћути већ једном кад ти кажем!... Брата је био млад па је морао да погине; какво чудо ако и један стари деда умре!... Ћути, видиш да се ови људи срде!

Секица је, напослетку, ућутала. Али ко ће знати логику дечјих умова и дечјих срдаца 2 Мала је секица целог пута мислила само на деду... па и кад одрасте, ваљда, она ће се боље сећати старог, слепог и глувог, напуштеног деде но свога лепог брата, официра и јунака, погинулог у цвету младости.