Pripovetke / Veljko Petrović

ПОКОЈНИ САВА.

Рат је мога мужа затекао у затвору. Можда је то, у оној општој несрећи, била наша нарочита срећа, јер тако је бар жив дочекао солунски продор и слом Монархије и, без ичије дозволе, лепо изашао из тамнице у Слободу. Чак је тамо, у Вацу, био решен и моралних искушења и страдања нас осталих, полуслободних. Ја сам се, као и толики други Срби, склонила у Загреб. Не могу се потужити ни на пријатеље, ни на људе, ни уопште на Загреб. Помагали су нас, ја сам нешто и зарађивала, а девојчица је ишла у школу. Али већ друге године почела је скупоћа и оскудица. А треће године, богами, морало се заправо да пости. Ја сам се више свега бојала за дете коме је, у годинама када деца расту, била потребна особито јака храна. (тога се, као и сви други варошани у то време, сетих родова и пријатеља на селу, и један између њих, пашеног мога брата — титулисала сам га,„драгим шураком“ — позва нас најсрдачније к себи у Срем. Он је, захваљујући вери и немачком презимену, постао „опћински биљежник“ у маленом селу Грабовцима у Равноме Срему, 1914 године у јесен, пошто се краткотрајна српска окупација свршила несрећно, пошто је, том приликом, стари Србин бележник стрељан, а пола села кажњено пожаром.

Путовање од Загреба до Руме било је мучно, ратно путовање. Јурњава, дреждање, гурњава, тискање и стајање по ходницима вагона или чучање на пртљазима на које се непрестано морало мотрити. 5 Руми пређосмо на локалну пругу која нас је носила