Pripovjesti : crnogorske i primorske

196 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

сти дошао. Бескућа му изручи поздрав провидников и све господе которске, па поче из далека да му откријева с чега је под оним годинама предузео тако тешки пут: „Има њеко доба, честити беже, да се је пук листом обезвјерио. Помињем се у својој младости кад људи говораху: да ние богомољства латинскога и поста хришћанскога, не би ни сунца сјало! _ Неђељом и празником бијаху цркве пуне удушене народа; мушко и женско, старо и младо врвљаше да се Богу моли. Дизаху се од поноћи да прије приспију на ускрсну јутрњу. Четверо поста сриједу и петак, не лремрсаше ни боник. Два пут на годину приступаше свако исповијести и причешћу. А јутросг! Цркве пусте, вечерње није, а јутрње по једном на годину; кумство и братимство шала и спрдња; милостиња размет; праштање слабост. Томе је крива њека нова школа, која је наумила да претвори љуство у скоство, како ће га лакше навести да поткопа темељ цркви и држави. Тешко онда ономе који што има, или ваља да гине бранећи своје, или да га пусти безнишњацима и празновима, да му га дијеле на оруже под његовијем очима. Ко је на управи и госпоству, ваља да зарана отвори очи и да се од те болешћине вида. Ако она (Боже сачувај!) опријене. и ако се удоми, пошто превали олтаре и ћивоте, доће ред на пријестоља и дворове. Опћа погибија, која пријети, опомиње господу да се посавјетују и удруже да тој аждаји сатру главу, док не објача и цио свијет не прогута. У то име ја само овамо послан од преведре владе млетачке. Она је готова да те потпоможе новцем, па и свјетом и џебаном, само да ми обећаш да ћеш јој бити на руци да тријебите губу из торине Ти си јутрос млетачки зет и пријатељ, не смијеш се оглушити разлогу госпоштине, која за тебе, као за себе, бди и прати сваки погибељни покрет празнова и скитача.“

Нато ће: Иванбег: „ја сам готов пристати на сваку праведну жељу и пружити вам по својој вриједности у сваку пристојну згоду руку помоћи. Но