Pripovjesti : crnogorske i primorske

228 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

а на ноге и на руке набрекну жуљи и мозуљи; а ти, јадо, јаде ти Бог да! манастире красиш!“

= И ја богме, одврати јој Друшко, „по вас бијели дан точим ракију, а обноћ ловим рибу; попуњом скакве мразице, прострицом паломниће, скушеве и шируне; ричком сапе, удицом зубаце, укљате, вукове и канце; вршом муриње; омецем грује и крње; жегом љубљаје; остима сипе и оботнице! Но ће брзо пропојати друге тице, забијељети боља зора, да ћеш се сама зачудити!

А жена надирући се да се смије: „Али си гђе снио закопано благог црна ти памет за довијека!“

Друшко корачећи по соби као изван себе: „Племић, властелин, црковни домаћин, ово ме све чека прије Божића! а темељ сувише; пак ћемо бацити к врагу мреже и стативе; теби ће жене руку целивати а мени људи капу слимати. Сутра ћу кројити код шавца црвену доламу од најскупље чохе, а теби зелени коретац од кадифе! Него се смилуј и испригај ми које јаје, ако су и пости, ја сам трудан и гладан! Доста смо постили, преживали и заживали, па сад ћемо у богаству пливати као жмира по уљу.“

А жена: „Проста лоза која је дала ту ракију што си вечерас слио низ криви поток, и пара што се за ту мученицу пребројила!“

„Блебећи ти и слути ка' што си навикла,“ рече јој Друшко, „а ја ти кажем: вјеровала не вјеровала, све ми једно; да ми је дошла у провидура књига грамата, златнијема словима, свако ка' орах, и пише по њој да сам племић за довијека и да примим четвртину превлачке црковине у дар а звона у већину, ако послушам дужда, који је прстом књигу притиснуо тек да је јача, и којему сам мио каода сам му кроз пупак испао!“

А жена: „Хајде спавај, шупљоглавче, па ћемо се сутра наште срца разговорити. Да ти вјерујеш млетачкијема људима 2! А сваки од њих би те седам пута жедна преко воде превео!“

Подрани Друшко да крца звона и да их превезе под Превлаку; кад лађа у Вериге, скочи источњак