Pripovjesti : crnogorske i primorske

ПРОКЛЕТИ КАМ 2310

отров утрнуо; или му је у оно котрљање кутијица дрвена из џепа испала, или што је најприличније дао му провидник непробитачни лијек — рог за свијећу — тек да с Друшком умре и успомена срамотнога издајништва; кад дође Друшко на мјесто што се од тога злога днева зове Одољен, баш ниже Тројице, заврти му се свијест наопако, одебља језик, а уста осуше, пак стане збиља да рига и потхваћа. Надао се свакако допријети Котору да се лијечи, пак је коња подбадао свом снагом. Но му муке одоле, коњ. запре, рука с уздом „клоне, једва сјаше и наклони се на један кам, црн као зврст. Ту га спопану мука иза муке као родиљу: грчи, протезавица и ропња. Премеће се као брав од цркавице, као риба у просуљи, док спушти погану душу проклињајућ сој и коријен, час који га је на свијет дао, и сису што га је проклетова дојила! Дођу из Котора људи од суда, ископају рупу, сложе у њу Друшка мртва и коња жива, пошто их ганчима и кукама посмуцају, пак их оба спале смолом, смудом и паклом, да коме тобож куга не прионе. Над том рупом изникла је злољесина и шмрљика, она врст дрвета о којему се је, кажу, Јуда објесио.

Зове се и данас ГПроклети кам онај крш на кому је Друшко папке отегнуо. Мало ко у Боци да не зна откуд камену тај злокобни придјевак. Но ако збиља ко не зна, а он нека пита свог коњаџију, првом што прође преко Тројице, он ће му повијелати.

Овдје закључи мој стари повиједач овијема ријечима: — Споменици добра као споменици зла чине да народ памти прошлост и побуђују га да се добријема диви и клања, а зле да презире и проклиње! —

Друшковица с породом, ако и не добије племство, а но прими на дар четвртину манастирскога, и доста новца тек да мучи.

Триста је љета кукавица вила, јеина гугућала а паук своје мреже плео на пустош превлачкога манастира, док почетком овога вијека нека побожна удо-