Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

1058

_ Јесте, Фраицишко Серано, ти треба да чујеш и да познаш :

Тако те љубљаше краљица! Тако сам те страсно волила, да покрај тебе никакву жену не трпим — тако сам те жарко љубила, да све што бе после збило, то је само сен оне сладости, коју сам на твојим прсима уживала. Тебе мишљах да грлим, да те поред себе гледим, за тебе сам некада живода = — Tm си топреврео и одбио! — Тиси мене напустио за ону Енрику! —- Нека ти је све опроштено, све заборављено, само то не ! Само онај час не ког сам доживела, кад сам у Делмонте отишла и нађох, као што ми кадуђерица прорицаше! Због тога часа бићемо сви невољни ти — ја — Енрика! Једне те поћи мрзим, кад на јастуцима замишљена лежим —- друге се ноћи жељно сећам прошлости, у којој ви се поред мене бавио — онда моја душа, опчарана ствара твоју слику — опет те видим — падам на твоја јуначка прса — да се растопим од сласти кад само у сну осетим, да си ме загрлио — ти, који све падмашујеш, Који си ми покој узео, бешв ми прва топла љубав! —- Нами беше друкчије суђено! Ми смо се за навек растали! Дадоше ми супруга —- а ти си изабрао жепу! Не, ти ниси бирао, ти си испунио само стару жељу твог срца — она, Енрика беше твоја стара и прва љуба, а не ја — она ЕнРика те омеде назвати својим супругом, а не ја! Она је моју љубав проиграла, и мени срамоту нанела —- ха, ти си човек који ме повнајеш, ти се нећеш зачудити, кад ту Енрику видиш уништену од моје руке, ти знаш моју страст, па си је доводио у и скушење, ком ниси дорастао! ТроКаињи ме сад — ти ме још сад мрзиш, што те од Енрике растављам — ал ћеш ти још осетити, шта ме мучи —- шта ћеш ти поднети, Францишко Серано, то сам и ја осетила. А ја би ти радо и мржње поклонила, као и љубави !“

То су биле Изабелине мисли, кад је у вече после Бравосове вести на јастуцима се превртала — није имала сна.

Тек пред зору заспи Изабела, али и ту имађаше оне немирне снове — на једаред се виде у Мадриду, она је одећада жељу да Енрику види, као да је љубила — она јој