Prosveta : almanah za godinu ...

о

А ватре древне, згашене и сиве, Уздахом шаљу посланице мукле, Мртваде тамо остависмо живе.

И ко Ахасфер, кога Господ укле, Тражимо равни до у бескрај пукле.

И Васељена њива наша поста

За семе части — које сунцу сиже. Господе, казне зар не беше доста 2 Време је жетви, дан косидбе стиже, Време, да плоча с гробова се диже.

Ко луталице, које патње прате,

С чежњивог југа, са судбином Јова, Ево нас к теби, наш ледени брате! Охоли, мада без рода и крова, Спремни смо, гробља да сејемо нова.

Из: Песама Бола п Поноса. Милутин Бојић. , ) "НОВИ. Облацима.

Преко сливене масе металом опточених кућа и града који се ковитла и мили по улицама заљуљаним и мостовима гвозденим, видим крај окупаног неба. Облаци весели бродари путују на север, у земљу леда и таме и вода замрзнутих. Да ли их осећаш, граде, пријатеље твоје далеке; Од шума руку — чекића које се дижу и савијају и грче и напрежу : Од вреве срца безбројних што хукте и вриште и трепте и дрхте у струји таласа твојих 2

Облаци бели бродари, облаци мили другари! Путујте тамо на исток, у земљу суза и глога, низ стазе љуте пешчанице. Кажите другарици, мојој сањалици, што цвили Богу и небу молитве и боле племените, кажите јој, облаци, кажите: Мисао моја плаче над народима и душа гори и јеца над временима. Срце се претаче јадима изгнаника и невољника, и носи увек, низ буре и ветре, по комад вере и силе мушке у наде младе и крилате.