Prosveta : almanah za godinu ...

— 217 —

КОЧИЋ И РАДУЛОВИЋ.

Г. Владимир Ћоровић, чини ми се, причао је о једној седници бечке Зоре на којој је Петар Кочић први пут читао Јазавца пред судом. После неколико омладинских критика без разумевања, Ристо Радуловић узе Кочића одушевљено у одбрану. А Петар Кочић рашири руке однекле из угла, пређе салу великим корацима и завика : Ринда, непријатељи смо били, али ја се клањам твоме објективном духу; хајде да се помиримо! |

И за време факовања и после, Кочић и Радуловић препирали су се без престанка. Али и кад би ове препирке прешле у безобзирну свађу, никад један другоме ниједно неваљалство нису могли да нађу. Обојица тврдоглави, обојица узвишени изнад личних веза и личних амбиција, живећи оскудно па и врло патно, борили су се против Аустрије на скрајњем левом крилу, и махали око себе осорно; махали у оној Босни која са свих страна почињаше да заудара од живих лешева; махали док најзад нису пали један за другим, у оним тешким часовима кад им из сатрвеног тела непобедни дух узалуд тражаше да иједну звезду догледа на поцрнелим небесима српским.

Али тако истоветни по основној идеји, они су иначе остављали готово опречан утисак: Кочић крупан и јак, велика ока, отпуштена брка; хајдучина јуче изашла из босанских шума, па му европско одело стоји затегнуто и ненамештено; а на равном високом челу, као на какву жалу, још се бели ваздушна плима белих пропланака. Кад проговори, као да за њим планина одговара. — Радуловић, напротив, и својим сломљеним челом, и сивим угластим ликом, и витким коштуњавим телом, подсећао је, испод укусног енглеског штофа, на родни, жупни део сиве и кршевите Херцеговине. И глас му беше тако оштрљат и рапав; а место мишића, при сваком покрету играла је по његову телу још само чудна мрежа сувих жила, као неких тетива — оних «дрндарских тетива» из песме, које су се толико увиле и усушиле да им ништа нахудити не може.

У Радуловићу се и стара бунтовничка жица показивала у једном каснијем степену, као да је он био за цело

) – /