Prosveta : almanah za godinu ...

= 289 —

Ма да и сами имају пуно својих невоља, Французи су предузели све да својим српским савезницима ублаже горчину изгнаничког живота. Сви су наши збринути: ђаци по школама, чиновници по разним службама, радници по својим пословима. Тешко је обухватити једним погледом ово велико дело, и немогућно побројати безбројне, често анонимне, пријатеље. То Ће бити дужност будућег историка нашег изгнанства ових црних и дугих, недогледних дана које проводимо, отргнути од свога стабла као лишће развејано буром. Будући нараштаји застаће задивљени пред овим чином, који је јединствен призор у историји, и вечно признање нашега мученичког народа пратиће француско име.

Место имена која ми тражите, ја бих вам радије послао неколико ситних примера који иду «од срца срцу» и откривају велику француску душу. Јер оно што је свакога од нас највише гануло, то је пријатељство француског народа, који нам је, од својих највећих до својих најскромнијих синова, отворио своје срце. У том погледу, сваки о своме кругу, могао би написати читаву књигу. Често једна суза, један топао стисак руке, казују више него многи велики гестови и речите лохвале.

Колико дирљивих примера једнодушног дивљења према српској војсци!... Једна стара, отмена госпођа зауставља свој аутомобил, силази, и обраћајући се нашем офи. пиру реконвалесценту: «За мене је највећа част да вам стегнем руку»... Другом официру, чим је ступио ногом у Париз, прилази један угледни Француз, упознаје се, позива га на вечеру у своју породицу, помаже му да се нађе у овом великом граду... На новом американском пристаништу код Бордоа забрањен је приступ свакоме без равлике. Један наш официр, необавештен наилази, и бива враћен. Али кад дежурни сазна да је то Србин, пропушта га с поздравом, додавши просто: «Србин не може бити шпијун.» :

Колико саосећања према српској деци... Једна анонимна Францускиња шаље нашим ђацима у лицеју Лаканалу двадесет и пет франака «да би сваки од њих добио по један мали поклон о српском Божићу», а један адвокат

20)