Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

356 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

руке из Цариграда и Пловдива, и врањанци се одлуче, да Пајсија истерају на чистину у материалним стварима.

паша био непријатељ српскога народа, и затрован бугарофил, још боље се види из саопштења Тодора 1. Станковића „Како се г. 1871 у Призрену основао турско-српски лист „Призрен“ (Годишњ. Н. Чупића, ХИ, с. 313) и даље.

„Чим је Абдураман-паша стигао у Призрен (за валију), одмах је почео да излива своју мржњу над штампаријом и уредницима вилајетског листа, У то време беше раздор између Срба и неколико поцинцарених, а сада погрчених Срба, због цркве Св. Спаса, коју цинцараши хтедоше срушити и уништити ту старину српску, те подићи нову цркву. Поводом тога Абдураманпаша донео је у „Призрену“ један чланак о тој распри, н саопштавајући тај раздор, на једном месту, где је требало да дође „Овдашњи Срби“ он је написао: „Овдашњи Бугари“. Но Ставрић и Станковић, преводећи с турског тај став, место да преведу како је било у турском оригиналу: „Овдашњи Бугари“, изменише и преведоше то са: „Овдашњи Срби“. Видев то сутра-дан, Абдураман-паша, позове их обојицу преда се у конак, н почне их грдити, а Станковићу је још претио, да ће га послати у Анадол, или у Видин у заточење, ако и даље буду у листу спомињали име: Србин.

„Станковић му тада примети да овде нема Бугара, но да су само Срби, који су верни цару. — Није истина — викну Абдураман-паша, овде нема Срба, но Бугара. Станковић му одговори, да не би било лепо, шта више, да би била и срамота, да један званичан орган вилајета не зна, какве народности има у своме вилајету. Срби су тамо у Србији, од Ниша, од границе, а овде

их нема — рече набусито паша. — Молим вас, рече Станковић, да ми ово објасните: кад би Султан покорио и повратио од Србије Алексинац и Параћин, шта би онда били они људи, који би дошли под нашу управу > — Наравно

да би онда то били Бугари — рече Абдураман-паша, и тако се изјасни, да он под именом Бугара разуме рају, дакле онај елеменат, који је покорен и понижен.

„Тада му Станковић рече, да Њ. В. Султан има за своје верне поданике не само Бугаре, но и Србе, Грке, Цинцаре и друге народности, који су му исто тако верни, као и Турци, па им не треба украћивати да се својим именом зову и својим матерњим језиком пишу.

„Изгледа, да је овакво објашњење нешто ублажило опаког пашу, али је он остао ипак при својој наредби, да се у будуће не сме спомињати у листу српско, већ бугарско име, кад буде речи о вилајетским хришћанима.

„Али он није на томе зауставио своју мржњу према овој двојици Срба, но је тражио згодну прилику, да их се отараси, те да за уредника доведе кога Бугарина. Ну, како га је руски консул г. Јастребов мрзио, то је, по свој прилици, вероватно, да је његовом иницијативом и премештен из Призрена, и што је веома значајно, као бугарофил добије за валију у Рушчуку! На његово место дошао је за призренског валију Хусни-паша, који је био честит и справедљив, те је за његово време било у вилајету свуда мирно и у реду. (С руским консулом стајао је у добрим, пријатељским односима. Кад је једном приликом Хусни-паша дошао у штампарију, он упита тада Станковића, који је то језик, којим се лист, поред турског штампа. Овај му одговори да је то српски језик. — Врло добро — рече Хусни-паша тако и треба да буде, овде