Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

358 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

и трећа, у овој области најслабија, била је за ексархиског владику и бугарске школе.

Овако су се цепали и гложили врањанци. Од три рођена брата, под истим кровом, један припада једној, други другој, а трећи, трећој партији. Тако се ово питање развијало, док није, ирадом од 28 фебр. 1870 г., био установљен Бугарски Ексархат. Под све јачим притиском бугарске пропаганде, и у Врању су се, брзо после проглашења Ексархата, кристалисали у две партије: за Пашријаршију и српске школе, и за Ексархију и бугарске школе, и сад је отпочела борба, каква се, једва, водила у ма ком другом граду у јужним областима. Борба између Патријархиста и Ексархиста извргла се у братоубилачку религиозну борбу између Срба и „Бугара“, и онда није тешко погодити, како је било онима, које су њихови „национални“ противници представљали код турских власти као Србе, који „раде на шоме, да и онде доведу Србију.“

Колико је та борба била ненационална, види се по томе, који су били главни стубови ексархиске странке. Поред тога, што је српска школа, сваким даном све више ученика бројала, уколико је више расла ексархиска странка, и поред тога, што су најогорченији противници Патријаршији били Грк Ваки Христић, и зет му по сестри, Зафир А. Јовчић, син: Хаџи Јовча који је, г. 1852, умро у Ћутаји, на заточењу, као „српски капетан“, и што су, међу првим породицама, примиле Ексархију оне, које су своје порекло водиле из северних српских области.

Претакање из „партије“ у „партију“; враћање Патријаршији, и поново прилажење Ексархији, условљено је било и корупцијом, коју је, од првога дана постанка, у великој мери, донео Бугарски Ексархат.

Кумановска Област – После Живка Марковића, који је онако лепо у Куманову пресадио нову српску наставу, у Куманову су учитељевали, један за другим, један кратовац и два штипљанца. Кратовац Костадин Димштријевић учитељевао је две године. Он јеучио децу из црквено-словенских књига, и то је било, у оно доба, и после Живка Марковића, доста, па да кумановци потраже другога, спремнијега учитеља. У то време, већ се била разнела велика репутација штипске школе. Видели смо да је, до 1863 г., онамо, учитељевао Борђе Милетић. С тогакумановци узму за учитеља Симеона Штипљанца.