Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

390 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

Према томе, једини центар за наш свет у оним странама биле су грчке владике. Међутим, колико су ти фактори за тезу нашега народа у оним епархијама били илузорни, довољно се види и из потпуне супротности интереса наших сународника и ових, како су те интересе, у оно доба, схватали јелинофили и њихови представници у оним нашим епархијама у Турској.

Међутим, по томе, што се тај део наших сународника, и ако са српским школама и словенском службом у цркви, држао грчких владика, све већи се јаз стварао између две струје једнога истога, нашег, народа. Ма да су шире народне масе биле још несвесне о чему се ради, и због чега се, стварно, цепају рођена браћа, и очеви и синови, они по градовима су, једни друге, одлучивали из своје заједнице, и све се више отуђивали и мрзели. Једни друге називали су ексархистима и патријархистима, схизматицима, гркоманима, бугарашима итд. и борили се, често, до међусобног истребљења. Међутим, то цепање једнога истог народа, толико је мало било принципиелно, толико мало, по националним осећањима, или по, буди каквом, општем и одређеном циљу на страни Ексархата, да је велики проценат случајева, где је отац био патријархиста и „гркоман“, а син ексархиста и „бугараш“; или, где је од два рођена брата један припадао једној, а други другој, крвно завађеној, струји.

Па, ипак, најштетније последице појаве Ексархата у нашим земљама, биле су оне моралнога значаја. Од почетка постављен на лажно демократској, а стварно корумптивној основици, Бугарски Ексархат се, од прве своје појаве, почео, све више, демантовати, и испољавати своје негативне стране. То се зло појачало нарочито откако су се, опет од почетка, међу самим ексархистима, појавиле разне тежње и разне струје.

Под тим околностима, за српску цркву и српске школе, после плебисцита настале су још теже прилике. С тога, што Ексархат није био свуда једнако примљен, црква и школа српска зависиле су од локалних прилика; у свакој другој области у истој епархији, под другим околностима, други су односи, и даље, владали. Видећемо, да су, у самој Скопској Епархији, у Врању, ексархисти, још од почетка борбе, били отели све три врањске цркве; док ексархисте у суседном граду Куманову, једва су, и после плебесцита, добили ред у цркви; у Тетову до 1874, а у Кратову све до 1890 г. нико није ни помишљао на Ексархат и т. д.