Prosvetni glasnik

1 мањи — разуме се не у телесној снази, која је увек несразмерно веЈа од снаге дечије, но у јачини воље и мужанском карактвру. Зар ћемо се чудити гатоје изгубио у својих ђака аукторитет ректор Либешке више школе у години 1570., кад знамо, да је он од својих ђака већу школарину наплаћивао но што закон донушташе, кад знамо да је он своје ђаке само са „реграциом" примао , кад знамо, да је 1>аке терао из родитељских кућа да краду и њему да доносе; па кад ректора укоравају, он тај укор с понизношћу прима, а ревизора уверава, да је његов син, који је годину дана пре тога постављен за наставника у том заводу, тако изврсан, да се бољи желети не може. Овакав наставник не треба да-се чуди убијеном аукторитету, јер је у њега егоизам тако далеко отишао, да се сваки његов ђак В игаи од ректора осећа, онда се не ћемо ни чудити што се један ђак његовој казни противио,® кад је ректор позвао Фамулуса да казну силом изврши, ћа к је на очиглед свима друговима кроз прозор утекао! Оваква бавкротства не могу никад да се забораве. Она се не могу ничим да збришу, па ни онда није оно заборављено када је нов ректор у Дибешку гаколу угаао с батином и камџијом у руци , те ђаке по образу тукао. Исте такве ствари — само под другим именом и у другим облицима дешавају се још и у деветнаестом, веку. На против, нема ни једног примера, да није одсечно и чисто створење, неунрљан карактер, са чврстом вољом, нашао пуног одзива и ноштовања у дечијем свету. Његови закони нису никад гажени. Тако је и у школи и у кући. Али бољи и благодарнији део кућевне управе уједно је и нежнији. Ко ће од њега тако што да захтева ? То је само примедба без основе. Биће ми допуштено, да вас још једном сетим на детињско доба Фихте-а. Зар нису баш Берлин и овај университет били сведоци његовог неуморног рада, његових благородних тежња ? Хајдете са мном да потражимо овога дечка 1774. год. на путу измећу Шулпорте и Наумбурга. На сред пута се дечко зауетави, замисли се, па онда брзим кораком врати се у своју ћелију. Он беше на путу да утече из досадног му завода, али се на мах сети опомене своје мајке, која му увек говорагае, да се пре сваког

14 знаменитог намишљаја треба Богу иомолити. Негова молитва беше саслугаана — он се уплагаи од свога намигаљаја, одмах се врати и јави се да га казне. Колико сам год нута пролазио железницом између ПФорте и Наумбурга, увек сам с особитим задовољством носматрао пољане скромне молитве Фихтеове; вазда сам био вољан да оне нгго седе до мене запитам: Не би ли и ти хтео да доживига такве плодове твојега васпитања, да и твоје дете понесе собом у даљину једнога анђела? Где мајке с таквим убеђењем и таквом силом владају, ту је у кућевноме животу све осигурано, па и кућни ред . јер ту не оскудева аукторитет, а љубав јога у номоћ придолази. Лако је држати се заиовести оних људи, које волемо; тегико је њихове заиовести иогазити. Разуме се, да и при овоме не смемо у чуда да верујемо. Мисли дечије су лаке, њих ветар носи, а слика законодавчева, кога и волемо и погатујемо, није увек кадра, да заустави таласе жеља и противстане приликама искугаења, у толико пре гато наређења о реду нису оне исте природе које и строге заповести савести. Треба нам стражарити и мислити на помоћ, како ће да се одржи увек усиомена на кућевни и школски иоредак, и како ће се то, кад се једном заборави, опет да подгреје. Што се школе тиче, ту су многи владари брзо готови. Они нареде, да се њихове заиовести на иамет науче. У пређагања времена беше знаменита чињеница реду, свечано читање школских закона. Од таквог читања очекивало се оно што од сваке ренетиције, а то је ојачање и утврћење „законитих мисли" у деце. Ужасна заблуда! Законе деца тако рећи не туве главом но срцем, и нрес/гуп истих никад не долази од оскудице у памћењу. 0, боже, колико сам пута гледао како се у школи неслана шала збива док се закони читају, или се од законских израза досетке праве; други опет смирепо слушају читање закона, али то су они у којих је закон и без читања ухватио корена, за њих је понављање излишно. У садање доба обесе или прикују у школи 10, 20, 30 ставова, за посматрање и репетицију! Ко је јога толико сујеверан, да верује у живу силу ових мртвих хартија, тај нека добро загледа, не ће ли на њима наћи трагова од нигаана. Зар није обегаена хартија