Prosvetni glasnik

55

к њ и

Е В Н 0

419

1.) У „Приступу", у првом одељку, где се говори о језику у опће, требадо је свакојако рећи мало впше о реченици и речима. Показавши на прост начин главне логичке састојке једне реченице (наука о реченицама — синтакса — у основној шко.ш, па дакле и ђацима I ђимн. разреда, са свим је 1егга 1псо §пј(;а), може се очигдедним примерима иреставити и потреба речи за достављање наших појмова и потреба измене обдика, ради разне свезе тих нојмова. Тек посде овако очигдедно показаних обдика речи може се прећи на оно, што се даље говори о основама и наставцима. 2.) Исто тако у трећем одед>ку „Пристуна," норед онога што се говори о језику „старом и садашњем", не би бидо с горега показати сродност нашега језика с осталим индојевропским језицима, а нарочито својту му сдовенску. У многим, бар нама познатим, бољим граматикама немачким (као што су Косћ-ова, Ваиег-ова, ЕпдеПеп-ова, на и Хајзова), које су такође намењене гимназијама. довољно се говори о томе: шта је језик каквих има на свету језика, — о стаблу индојевропском породици ђерманској итд. 3.) Говорећи о врстама речи (чд. 6.), баш је нарочито требадо нагдасити подеду на три гомиде (у Бошковића „Изводу" је то боље учињено него овде), у гдавном различне и по значењу и по облицима; јер док речп прве гомиле („Имена") показују оно што је већ готово, свршено, управо производ радње, дотде друга гомила („глагоди") казују оно што тек бива, ностаје нраву радњу, — речи опет треће гомиле („речце") означавају само разне односне бидо речи прве гомиле међу собом, било првих према другима. Овака подела згодно се посде примењује и у науци о обдицима и у синтакси. 4.) У чланку 8 подела стварних именица изгледа нам недоследна. Пошто су ове именице подељене на особне и заједничке, па и једнима и другима наведени примери, веди се даље ово: „ заједничке се именице могу опет по своме значењу поделити на две врсте: 1. зоирнс .... 2. вештаствене ," па се ређају нримери и једнима и другима. Кад се дакде заједничке именице деде на збирне и вештаствене, то значи да и оне именице, наведене као примери горе код заједничких морају бити или збирне иди вештаствене. . . А нико ваљда неће тврдити да је нпр. иеро именица збирна , а соба именица вештаствена (материјадна, т. ј. да именује градиво иди такву ствар, од које се нешто прави) ? С друге опет стране, именице, изређане као збирне и вештаствене, по горњој поделп требадо би да су и заједничке, — па је ли веровати да се речи нпр. јато (збирна) и иесак (вештаствена) могу уврстити у именице заједничке (до сада зване оиште ) ? — За то је дакде требадо: иди одмах све стварне именице подедити на четирн врсте I (особне, заједничке, збирне и вештаствене) иди, како

^ су оне нодељене само на две главне врсте, ове друге (заједничке) подедити на три мање гомпле иди трп разреда (праве заједничке, збирне и вештаств.) Свакојако ова се недосдедност могда избећи. 5.) Кад је већ наведена подеда именица по родовима (чд. 9.), зар се није могло споменути и распознавање родова но завршетку, што би вредило, ако ие за све, оно бар за већину именица? 6.) Почетак 10 чланка (о иридевима) доста је развучен, јер ево како гласи: „Придеви су речи, којима се оно, што значи именица, уз коју се нридену, описује но својој каквоћи, својствима иди особинама." Као што се види, у другу су реченицу увучене две уметнуте, те деци много омећу дакоту разумевања. Осем тога, уз оно: ио счојој какчоИи довољно је само и особинама, те нема месга речи својствима, која нити је народна нитп подесна, јер дако наводи на мишљење о аојини иди припадању. Јест, баш у истом чланку (10) или даље у засебном ваљадо је казати што и о придевима за својину (припадање, — „чије је што," без обзира на каквоћу), који су нарочито потребни ради онога, што се одмах мадо даље говори о заменицама иридевним. Заменицама се присвојним („За присвајање") управо и може понајбоље показати да неке заменице заступају придеве ( твој уместо Марков, ако је теби име Марко, — пегов ум. Јованов, ако је њему име Јован). 7.) Кад је ноказано шта су бројеви ирости, шта ди редни чд. 11.), у овој је граматици требадо споменути и збирне бројеве, о чајим се обдицима говори У Ш деду. 8.) 0 „прилозима" се не говори ни у којем делу граматике посебице (у синтакси се наводе као позната ствар), те их треба бар овде (у „Приступу)" разрадити што опширније и изнети у што већем броју). Тога ради чланак 19. ове књиге, и ако има нешто чега иема у Бошковића (стр. 22. „Извода") опет је у њему мање примера него у Бошковића. — Исто тако тумачење „преддога" изгдеда нам у Бошковића разумљивије и деци нриступачније него овде (чл. 20.), а тамо сум нотпуније нзнети. На тумачење и нрилога и предлога ваља обратити ведику пажњу, јер и једне и друге речце млађим ученицима додазе, ако не теже, оно исто онако тешке као и заменице — које се у овој књизп, као што већ рекосмо, врдо добро обрађене. 9.) Још некодико наномена у науци о гласовима. Место речи оруђс (чд. 25.) зар није боља Бошковићева сирава ? — Врло је добро што је, поред наших слова, наведена и латиница (чд. 28.), али држимо да у овој књизи још нема места сдовима што их је Даничић увео, пошто она још нису (нигде осем „Цјебшка" „КаДоуа" и „81агта" југослов. академ.) нримљена у хрватској књижевности. — Код „Зева" (чл 38—40.) требало је казати како да се ноступа у речима страним, бар