Prosvetni glasnik

352

V М II О В А С Л И 1 А Њ 'В

У М Н 0 В А од ХЕРБЕРТ Није могуће а да нема свезе међу васпитним системама и друштвеним нриликама, са којим су оие ишле упоредо. Уређења нзвесне епохе, ма какав да је њихов значај, морају бити у свези међу собној, с тога, што имају заједнички извор у народноме уму. Еад су људи догмате вере и њихова тумачења нримади од неногрешиме власти, која није била толико сннсходљива да то све објасни, учењеједеде морадо бити, разуме се, чисто догматично- Еада је у дркви владало правидо „веруј и не иитај," природио је да је то нравило руководило и шкоду. Еада је протесгантизам дао узраслима нраво на личио суђење и када је уобичајио да се свуда позива на разум, тада је и у образовању подмдатка морала понићи одговарајућа промена. Заједно са политичким деспотизмом, који је суров у својим заповестима, који за незнатне преступе казни смрћу, који се неумолимо свети над оним код кога нема ропске преданости, — заједно са таквим десиотизмом морала је понићи и исто тако строга академичка дисциплина, дисцпплина многобројпих наредаба, чије се је нарушење казнило батинама, дисциплина неограпичене автократије, која је била одржавана рогозима, палицама и апсевима. С друге страпе увеличање нолитичке слободе, упиштоње закона који су стешњавали личну слободу, и добитак уставни закона, — било је спровођено сличним прогресом ка неприсиљеном васпитању: ученнка већ не иритежу и не гњече, и да би њиме управл>али нрибегавају пе кажњењу већ другим средствима. У добу асцетизма, када је човек био у тодико добродетељнији у кодико је боље могао да угуши своје ириродпе жеље за наслађавањем, најбоље је васпитање бидо разумс се опо, које је гушило детиње жеље и које је сваку својевољну радњу претило речима: „ва не смете то да радите." Доцлије, на против, када се је уашвање по чело да сматра као законита нотреба, када с.у робовима часови вада смањивани да би се и они проведи, тада су родитељи и учитељи ночеди да увиђају, да се већи део детињих жеља може спокојпо задовољити, и да њихов песташдук није тако ђаволске ирироде као што се је иређе мислило. У том веку када су свп веровали, да је трговику нужно руководити наградама и претњама ; да је потребно да се Фабрикантима претпише какав им мора битп есиан и колика дена; да се може законом определити вредност монете; — у том је веку неминовно морадо господовати и то мњење, да се ум дечка може истесати ио неком кадупу ; да му учитељ може дати некеспособности од којих у њему ни клице нема; да је његов мозак ништа друго но један суд, у којп се може на-

С П И Т А Њ Е СПЕНСЕРА с ути знање и којп се у опште може построити по учитељевом идеалу. У наше је доба слободна трговина доказала, да се ствари саме собом много боље уређуЈу но што се је то пре мислило ; да занати, трговина, земл^еделство и морепловство цветају много боље без надзора но кад су под надзором ; да је нодитична унрава само онда добра, кад је изникла из средине којом се унравља. Нама доказују и то, да ностоји нриродни процес умнога развића, који се не може без вреда и шкоде нарушити; да се не могу на развијајући се ум насално накалемљавати Форме искуства; и да и Физијологија има свој закон захтеван а и иреддагања, са којим треба саобразно да радимо, ако нећемо да нанесемо вреда. И на тај начип, стари иоредак васнитања произашао је из сувремених му социјалних система, као што су били пророчки догматизам, сурова дасциплина, ограаичавање свуда, проиовед асцетизма и вера да је човек напред одређен за неке цељи. Најновија кудтура и сувремепо васпитање одговара либералнијој редиђији и либералнијим политичким уређењима нашег доба. Али ми још нисмо обратиди иажњу на удаљенију нали'1ност, а имепо: на слнчност оних нроцеса, којима су извршепе те узајамне промене, и па сличност међу разиим ступцима разнородпих мишљења. која су ноиикла услед тих промена. Неколико столе11а назад иостојала је једнообразност у веровањима — у редиђији, нолитици и васпитању. Сви су људи били катодици, монархисте и носледовачи Аристотела; никоме па на памет није пададо да сумња у достојанство сколастичке рутине, у којој су сви били васпитани. У сваком од тих случајева, једна и иста радна снага заменула је једнообразност ненрестано растећом разнообразношћу. Тежња ка уздигнутој дичности, која је ишда упоредо са ведиким протестаптским покретом и која је ностојано нродужавала да производи непрестано растећп број секата, — тежња, која је васпитала подитичке партије и из две првоначелне развпла, у наше доба, мноштво партија, чији број пораста сваком годином, — тежња, која је новела ка Вакоповском преврату против сколастике и од тог доба произвела, како код нас тако и на страни, мпоге нове ФилосоФске системе, — та тежња и тај правац произвели су п у васпитању јереси п мноштво разних метода. Као и спољне последице једне и исте унутарње промене, ти су процеси неопходно били, више или мање, једновремени. Онадање ауторитета напе, ФилозоФа, краља и „дјетовоспитатеља" представљају у суштини један појав; у свима тим сФерама јасно се онажа тежња ка слободи