Prosvetni glasnik, Dec 15, 1881, page 15

ЗАИИСНИК главног

ПРОСВЕ ТНОГ САВЕТЛ

просветнм савет предао на оцену, часг ми је саопштити своје мишљење. Прво је што овде истављам та незгода што је овај посао превод с превода (оригинал је на енглеском језику). Држим да ми овога ради није потребно много говорити, јерјевећ опште позната истина, да су преводи с превода ретко кад срећни книжевни послови. Али се у садањим приликама наше књижевности ови захтеви још не могу потпуно стављати. И имајући једнако на уму арече обзире и прече захтеве књижевне, ми, мислим, можемо пристати да се код наших превода гледа само избор и израда, не пропуштајући опет обратити пажњу преводилаца и на доста оправдан захтев који сам споменуо напред. А кад се оцењује сама садржина дела, онда ја налазим да се овај превод г. Ж. Јовичића може примити. Додаћу одмах, да се може примити с похвалом за добар избор. Главним својим карактером припада ово дело дечијој книжевности, и то је већ нарочита препорука за њ. И ако смо ми, што се наше дечије книжевности тиче, доиста срећни с лепим радовима Јована Јовановића и Стеве В. Поповића, опет се ни најмање не можемо похвалити величином ове тако добро засноване и отпочете книжевности. И тога ради нама је и овај прилог добро дошао. Али, осим овога, ја сматрам за дужност нарочито истаћи добру садржнну ове приповетке. Ту је у чистим, истинитим цртама природе изказана похвала раду и прекор лењости. Ма да је ова тема толико пута обрађивана, мора се признати да је Вичер-Стоу „умела наћи нових и занимљивих црта, којима је своју слику оживела толико, да се читалац не може лако одвојити од ове књижице. Уз то иде још излагање потпуно лрилигођено дечијем схватању, као што се и може очекивати од Бичер-Стоу, која се нарочито спремала за учитељку. Природно приповедање и здрав поглед на дужности човека у друштву појављују се и у овом малим делцу као и у Чича Томиној колиби, која је књига својом вредаошћу стекла заслуге, да буде једно од највише превођених дела у европској књижевности.

Са стране језика нема се српскому преводу ништа замерити. Преводилац је поред доброга избора дао и добар превод. Предлажући главному просветном савету да прими овај превод г. Ж. Јовичића, ја налазим за потребно још нагласити жељу да се српски превод штампа' са сликама, и да се Формат и слопа књиге удесе онако како се тражи код књига |намењених деци. Ва награду преводиоцу предлажем четрдесет динара од штампанога табака (заједно с коректуром). 1. Декембра 1881. у Веограду. јк ндра Ј^ико^иђ, проФ. београд. гимназије.

Потпуно се слажем у мишљењу са г. Андром Николићем о овом делу Бичер Отовове. Списатељка је још из времена ратова за ослобођење Црнаца у Америци позната и поштована у свима цивилизованим земљама, како због практичког рада у делу ослобођења потигатене црначке расе, тако и због списа пуних њежносги и човекољубља. Посветивши најлепше своје дане ваепитању црначке деце, трудећи се да васпитничком негом пробуди у њима самопоуздање, приљежање а уз то и осећање вишег задатка у животу, Бичер Стове нехотице постала је врло вешт педагог; посматрајући развиће Црнаца, она је изучила душу човечију и законе њеног развијања, за то и њени педагошки спиеи спадају међу прве списе те врсте. Свакојако боље би било да ову нову књижицу имамо у цреводу е енглеског, али, и ако нисам имао ори1;инал да упоредим Јовичићев превод, опет сам убеђен да у овом нигата главније није изгубљено, за то, што је по руском језику израђен, а делим г. Андрино мишљење у том, да Јокичић уме лепо преводити. И ја препоручујем овај превод просветном савету да га откупи, али мислим да ће бити довољно награђен труд преводичев и са 30 динара табак. ј^ветомир Ј-Иико^лајеви и .