Prosvetni glasnik

110

НОСТАН.Е ЈЕЗИКА

договора и договором установити језик, средство сваког договарања 1 Да ли су људи пре језика имали какво друго средство саобраћаја, може бити покрете лида или руку и осталих удова ? Да ли су оваква средства могла бити довољна за договор при изумевању језика 1... . Ако је тако, и ако би то нређашње средство могло бити довољно за договор при изумевању језика, онда није људима могло бити никакве потребе за изумевање језика. Еоме би данас пало на памет, да место језика, садашњег мисленог саобраћајног ередства, изумева друго какво саобраћајно средство ?. Друга теорија, теорија урођености, сгарала се да овим супротностима утече.По тој теорији међу гласом и међу оним што он значи, има природна, урођена свеза. Према природи ствари коју хоће да именује, човек пронађе гласове згодне за њу, и те гласове други човек. који их слуша, онако разуме као што од природе разумевамо шта значи плач, јаук, смех или радосно кликоваље — или као што по мауку, лавежу, кукурекању познамо од које животиње долазе. Ако то и не стоји у садашњем језику, говорили су ови философи , било је у ирвобитном — и то је пут којим су се језици развили. Така је теорија веома била рагаирена у старо време. Философ Егшкур сматрао је овај савез као дело природнога нагона и неопходности. НаЈстарије речи биле су, по његовом мишљењу, гласови природни, онако исто као што је јецање, кашаљ или кијање. И у прошлом веку држао се истога тог мишљења познати немачки књижевник Хердер. Он говори овако : „Главна је ствар у човеку мишљење. Сила његова ума ради тако слободно, да је он, у читавом мору осећања која му долазе кроз сва чула, кадар одвојити само једно и бавити се око њега. Поједину ствар кадар је он расцепкати на њезине знаке који јој склоп чине, кадар је посебице мислити о свакоме од тих знака. По једноме од тих знака упознаје он целу ствар. Пустите преда њ јагње. Разлика је између утиска који јагње чини на гладна вука или крвожедна лава и између утиска који оно чини на човека. У оне је животиње крвожедан нагон прво што се буди, у човека мисао и посматрање. По блејању, по тихоћи и нежности познаје

га човек вазда, он је изучио његове знаке, он је о њему себи појам састављао. Према овим знацима и иојмовима састављене су и изналажене речи, и језик је изнађен са свим природно, урођеним силама." Хердер је у неколико одстуиио од теорије Еникурове, које се држао и чувени Француски философ Еондиљак, те је умешао у теорију о постанку језика из простих гласова којима се казује осећање, и нешто мало умовања — нешто нодражавања природним звуцима. Томе мишљењу о постању језика средством подражавања звуцима нарочито је био наклоњен Вилхелмо Хумболдт, човек славно познат својим научничким радовима о природи језика. На његово мишљење налик је мишљење старих стоика. Ево његових речи : „Речима, т. ј. склоновима разних гласова који делују на ухо, изнети представе о спољашњим стварима и своја унутрашња осећања — то је посао који се у својим нојединостима понајвише не да објаснити. Изгледа доиста да има свезе међу гласовима и значењем ; али се тешко да одредити у чему је та свеза. Каткад о томе непгго слутимо, каткад не можемо баш ни до чега да дођемо. Ако останемо ири простим речима, не обзирући се на сложене, излази трострука свеза међу гласом и значењем, али ни е тиме није исцрпена цела ствар. „Ево какве су те свезе: „Свеза непосредног подражавања, где је глас, који она ствар сама од себе даје, у толико у речи подражаван, у колико се неартикулисани гласи могу верно снимити у артикулисанима. Тако надевање имена наличи на снимке. Снимци хватају црте спољашњег облика, видљиве оку : оваке речи хватају звуке које ствар или животиња од себе пушта а чује се ухом. Речи пак, почем су, како поменусмо, принуђене да артикулисаним гласовима сниме неартикулисане, одмакну се од свога првог угледа. С тога су се овакве речи већ у први мах одмакле од свог оригинала, а после су се одмицале све више. Даље, говори исги писац, како се и у осталим речима звуком или типом гласова ишло на то, да се опет искаже онај главни карактеристични знак оне ствари којој се надева име. У ветру т. ј. у речи којом се он назива, рад би он